Америчка фијеста

Има ли трагање за срећом као уставно загарантовани циљ, икакве шансе да се заврши хепи ендом  и хоће ли се Америка поново претворити у "обећану земљу" или ће се становници новог света сурово уверити да је то био само илузорни сан.

Многи још верују у "идеалан живот": златаста коса лутке Барби уз розикасте високе потпетице, шешир рухо и накит од главе до пете  у пинк тоновима, кабриолет исте боје, кућа и окућница, одлазак у куповину, музика, коњи, плави базен, приколица…Премијера мјузикла на Бродвеју "Плавуша по свим законима" успела је причом и песмом да оживи мит о срећи и лепоти у ружичастом врту америчке оазе. Укусно је бити млад и леп као што је срећно дете кад одједном поједе кесу желе бомбона не бројећи притом "празне калорије". Мјузикл о плавуши има бомбастично дејство на публику: толико шећера а нема, како су приметили критичари, никакве шансе да у паузи опереш зубе…Овај новитет, реплика холивудског хита од пре неколико година, ипак поручује да су лепота и младост у пинк паковању, још и данас неодољиве шећерлеме.То није све што је потребно за срећан живот, али тешко онима које је мајка природа створила у супротном правцу...

Изгубљена блискост

У монодрами "Америчка Фијеста" управо изведеној на "Оф Бродвеј сцени" у њујоршком Вињард театру, може се видети како пролази антијунак (Стивен Томлинсон) кад одступи од устаљеног тока. Својим родитељима из америчке провинције саопштава да је решио да своју везу са партнером из Канаде крунише браком. Отац и мајка не виде зашто би њихов син парао очи комшилуку, док Томлинсон, пати због изгубљене блискости са породицом. У потрази за изгубљеним обедима, он се окреће америчким сервисима за ручавање, јефтиној керамици у веселим бојама измишљеној у време велике депресије како би развеселила бројне породице…Непресушан је број метафора за чаше, шоље, чиније и тањире, од којих је израђена читава сценографија. Ако разбијеш једну чинију за салату, одеш у куповину и купиш другу, у истој или десетој боји. Што више шаренила, то веселија скупина, само нек је довољно хране.

Томлинсон је докторирао на Станфорду, предаје бизнис и финансије, па зналачки истражује бескрајну инвентивност бизниса за додатно подстицање потрошачке грознице…Али истраживањем долази до податка да керамика у ланцу јефтиних тањира има честице уранијума, развија параноју, истражује преко Интернета, купује преко И – беја, цењка се, удружује се са новим људима, познаваоцима и љубитељима шарених сервиса.

Жестоко пиће је синоним за неморал, и потпуно је протерано из дневног живота. Тешко да ће ико у земљи брзог задовољења глади и жеђи, приуштити себи за ручак аперитив, или чашу црног вина. Чак да си у доколици, пристојније је уз ручак, салату или сир попити ледени чај или дијет колу. Барбара Холанд у најновијој публицистичкој прози "Радост у пићу" описује историјат алкохолног наздрављања и каприциозног клатна људског појма морала". Хитлер је био потпуно чист што се тиче малигана, пише Холандова, док је Черчил пио виски са содом пре доручка. Пуританци су се доселили у Америку без да су икада помислили да је капљица грешна, па су успевали да течним товаром донесеним из Старог света ошамуте староседеоце такозваног новог континента. Ауторка се духовито поиграва дефиницијама о добру и злу, да би закључила како је данашња Америка отишла сувише далеко у тежњи да се потпуно ослободи алкохолног греха. Ако не других зала.

Критика је благонаклоно дочекала најновији роман "Кућа куге" (The Pesthouse) британског књижевника Џима Крејса смештеног у америчку будућност, која се после разорних ратова и индустријализације пребацила у ново Доба мрачњаштва. Када су избиле епидемије, а пољопривреда пропала, становништво је листом почело да се креће на исток преко Атлантика у Стари свет. Ту су се исељавали у потрази за бољим животом. Само су болесни, заражени и стари остали у америчком Феритауну. Маргарет је убачена у кужну кућу јер има црне слузаве мрље по целом телу, велике као гушчије јаје…Но и поред свега, у њу се заљубљује романтични јунак, и они заједно траже спас у миграцији према истоку.

Без трунчице зле воље, што о Америци и њеним катаклизмама пише странац са друге стране Атлантика, критичари најугледнијих листова оценили су да је Крејсов роман, медитација о судбинским питањима које муче "обећану земљу" писана раскошном енглеском реченицом  уз мноштво непреводивих звучних и логичких асоцијација на савремено друштво. Каква је будућност потрошачког индустријског друштва? Која је казна за расипништво? Маргарет у лутањима ка источној обали Атлантика проналази секту која пружа гостопримство само онима који су вољни да се одрекну својине сваког металног предмета. Метал је ђавољи производ, опомиње један од секташа будуће пропале Америке, због метала су се развиле похлепе и ратови…Овде смо сви као ваздух или вода, непријатељи сваког метала…

Трагање за срећом

А Маргарет и Франклин путују кроз шуму, џунглу зарђалих металних блокова коју Крејс  инвентивно назива Џанклом (Junk, отпаци, ђубриште). Ово је некад била Америка, опомиње британски писац, најмоћнија земља на свету, из које се у његовој књизи креће назад у стару добру Европу.

Но, срећа није ни на истоку ни на западу, ни у алкохолу ни у апстиненцији, ни у шареном посуђу ни у Барби имиџу, али Американци упорно трагају за њом.