Пола векa културе без краја

Пишем овај текст са измешаним осећањима: извесном дозом стрепње, сенком страха, али и са великом радошћу. Чудно –  без осећања носталгије, мада би то било  природно, јер сам била директор Културног центра Београда од 1985. до 1996. године. То је време у коме су се сместиле неке најлепше и неке најтеже године свих наших и мог личног живота.

Културни центар Београда (КЦБ) основан је 1957. године, са идејом да буде нека врста пандана, тада већ оформљеним, страним културним центрима. Уместо у њихове, требало је "усмерити" младе људе у нашу институцију. Тако је прво почела са радом ЧИТАОНИЦА. Више од стотину страних листова и часописа уз домаћу периодику, требало је да задовољи набујали интерес за збивања у свету.

О Кенедијевој смрти, уживо

Уз публикације почеле су да се држе и трибине о актуелним међународним збивањима. На једној од таквих трибина, док се преко озвученог телефона јављао један од наших дописника из Америке, на америчкој телевизији је емитована вест о убиству Џона Кенедија. Свој припремљени извештај дописник је заменио преводећи вести које су се у том тренутку емитовале на екранима.

Било је то време живе политичке активности Јосипа Броза Тита, а и наше фирме учествовале су све више на сајмовима. За те потребе КЦБ је припремао репрезентативне изложбе фотографија великог формата, као и пропагандни материјал. КЦБ је у ствари био претеча данашњих маркетиншких организација. Наравно, најчешћи наручилац била је држава, Република, Град. Као и данас – пристојно плаћен посао. Док је било наручилаца, тј. док је Тито био жив.

После читаонице ппочела је са радом Ликовна галерија, од почетка посвећена, пре свега савременом стваралаштву.

Године 1961. отворена је биоскопска дворана. Филмски програм чинили су углавном репризни филмови новијег датума. У дворани КЦБ је Милутин Чолић направио своју прву ревију "Најбољи филмови света" која је 1972. године прерасла у "ФЕСТ".

 Тако је у прве две деценије постојања КЦБ уобличио своју програмску шему која траје до данас: изложбе, филмови, трибине.

Весници модерног

У лето 1986. године у КЦБ је нахрупила група бучних, разиграних, динамичних младих људи. Правили смо "Београдско лето" на Тргу Републике. Два месеца песме, музике, позоришта, на "прагу" КЦБ. Завод за заштиту споменика није нам дозволио да поставимо бину па смо ми онда "продужили" једно 8 метара праг на улазу у Културни центар. По идеји сликара Драгана Мојовића направљен је "отворени атеље" на месту где је сада велика фонтана. "Београдско лето" је касније прерасло у "БЕЛЕФ". Тада су нас звали "циркузантима", данас је то престижна градска манифестација.

Прве дочеке Нове године на Тргу Републике организовао је КЦБ.

Музички програм КЦБ започео је истог тог лета серијом "Поноћни концерти озбиљне музике". У 24 сата први је засвирао Драган Млађеновић – Шекспир, на концерту "1000 година баладе". Концерти су се потом наставили у вечерњим сатима у сарадњи са Драгстором озбиљне музике "Радио Београда 202". У тој малој галерији наступали су и гостовали неки данашњи великани: Исидора Жабљан, Илија Маринковић, Немања Радуловић. Какав концерт за клавир и четири руке су једне Нове године одржали Лидија Станковић и Александар Маџар!!! 

КЦБ је одувек био установа посебно посвећена ликовној уметности. Године 1987. организује Тријенале југословенске ликовне уметности (на жалост последњи). И данас памтим необичне, оригиналне скулптуре, тада веома младог Мрђана Бајића, као и прве видео-инсталације приказане на једној изложби.

Кад нико није хтео, ми смо организовали историјску изложбу "Јевреји на тлу Југославије"  Поново нам је поверена  организација "Октобарског салона". Опет нешто ново. Први смо отворили Музеј "25. мај" организујући тамо Салон. Био је то догађај! "Сачи и сачи" су урадили бесплатно тотал-дизајн, аутор је био сада већ чувени светски дизајнер, Славомир Стојановић. На отварање је дошло толико људи да ме је таксиста питао: "Јел се овде игра нека утакмица?" Био је то спектакл! Имали смо помоћ из буџета, никад довољну. И данас памтим да нам за 1992. годину ни динара није уплаћено за Октобарски салон. Сами смо га финансирали. Као што смо сами финансирали и награду "Лазар Трифуновић".

Штошта је започело, штошта се дешавало тих година у КЦБ. Први "Фестивал ауторског филма", прве модне равије Неше "Клика", прва интеракцијска изложба "Београд-Париз-Москва-Грожђан" Евгеније Демнијевске (Какво чудо су тада били факс-апарати), прве радионице Дах-театра, представе на Тргу театра "Мимарт".

И будући гувернер Млађан Динкић је долазио. Тек се појавила "Економија деструкције" 1995. Објашњавао ми да треба да направимо промоцију књиге и изложбу Кораксових карикатура (Била постављена, али није отворена у галерији у Рајићевој). Он прича и убеђује ме, а је у ствари ћутим јер размишљам где да поставимо изложбу кад су обе галерије заузете.

Он и тада као и данас нестрпљив, хоће одмах. Решим да скинемо продајну изложбу слика на пет дана и поставимо Кораксову. Направимо и промоцију. Није било много људи. Али, имали смо:ПОСЕТУ. Тих неколико година скоро да нисам  имала комуникацију са Скупштином града. Кажу ми радници из "Беоизлога" – "Био секретар за културу, погледао Кораксову изложбу и прошао". То је била прва посета тадашњег секретара.

Под присмотром

Већ сам од 1991. била под извесном "присмотром" јер сам се тада учланила у ДС. Жалила ми се Нада Поповић-Перишић како јој "њени" (СПС) стално приговарају што Градом вршља опозиција.

 На отварању "Беоизлога" 1991. био је тадашњи потпредседник Демократске странке ,Војислав Коштуница. Дошло је до неке забуне, па је он поранио један сат, тако да га нисам ни срела.

 На отварању обновљене биоскопске дворане главни гост и јунак никад емитованог спота био је Зоран Ђинђић. Стално смо се договарали да буде аутор једног циклуса филмова са Клинт Иствудом, његовим омиљеним глумцем.

8. марта 1991. године отворили смо "Беоизлог". 9. марта биле су демонстарације.Сва стакла у приземљу и на првом спрату КЦБ била су разбијена. Предмете из "Беоизлога" успели смо да склонимо на сигурно. Згажена је била само једна оловка. За два дана све смо обновили.