Гладне године

Од распада Југославије трећи пут заредом, а други пут узастопце, Партизан је остао без иједног фудбалског трофеја! Клуб који преферира ка Европи и сам себе (функционери, тренери и играчи) хвали више него што вреди, како би се бар тако издигао изнад највећег ривала Црвене звезде, више није ни сенка некадашњих "црно-белих".

ЛИГА ШАМПИОНА КАО ИЗГОВОР: Мада ће комшија вероватно освојити дуплу круну и у овој сезони (тако је било прошле године), у Хумској 1 се с правом диче да су једини наш клуб који је играо у Лиги шампиона. Не сме се заборавити да је тим водио Лотар Матеус, не баш дотле успешан тренер али немачки радан натерао је и оне око себе, највише играче, да размишљају на германски начин. Али, ни тада, када су ривали били мадридски Реал, Порто и Олимпик из Марсеја, сем чињенице да се нашао у "високом друштву", Партизан није бриљирао и остаће записано да је један од ретких европских клубова који у Лиги шампиона није забележио ни један тријумф! Многи функционери су знали толико да величају то учешће у најелитнијем клупском надметању, да то често није било ни симаптично. Можда је Лига шампиона, касније и играње у УЕФА лиги, били и изговор за све странпутице које су затим сналазиле Партизан, не само на еврoсцени (Артметија, Петах Тиква), него и домаћој сцени. Наишле су гладне, сушне фудбалске године: од 2001/2002. некадашњи "парни ваљак" није освојио трофеј у националном Купу. У последње две сезоне и у шампионату примат држи Црвена звезда.

ПОВРАТАК ВЕТЕРАНА: За кратко, беше слатко – мада су честа враћања старијих фудбалера из иностранства били и погрешни потези. Кад год се неко "тамо у туђини" нашао у небраном грожђу, чекао га је "други дом" у Хумској 1. По неколико пута су из Партизана одлазили али и враћали се у старо јато – Краљ, С. Илић, Савељић, Томић, Нађ, Савић, Ћирић... Показало се, међутим, да то нису увек били прави потези, а не ретко долазило је и до сукоба на релацији тренер – играч, па су појединци (Савељић) чак и демонстративно одлазили из "своје друге куће". Слично је урадио и Ћирић.

ПРЕУВЕЛИЧАВАЊЕ ПОЈЕДИНАЦА: Својевремено је Вукчевић, зато што су у Партизану проценили "да од њега нема бољег фудбалера у нашој земљи", на леђима носио број – 1! Раније су, обично, "јединицу" добијали голмани, али су у "црно-белом" табору хтели вештачки да створе звезду, да имају бољег играча "него они тамо". Преко штампе су лансирали и вести "да је италијански Јувентус опасно загризао за Симона", али га Партизан неће продати без четири–пет милиона евра! Вукчевић је каријеру наставио у руском Сатурну, где га често није било ни у тиму! Пракса фаворизовања младих, па и талентованих играча, Партизану се осветила: Бабовић је "преко ноћи" отишао у ОФК Београд, Јоветића редом сви хвале и величају. Слично је са Гуланом, а једини који је оправдао поверење је Небојша Маринковић. Да се у стварању мегазвезда претерало, показује и пример са Миланом Смиљанићем. Наводно уз сагласност Алберта Нађа, изабран је за капитена тима. Чак је и предводио и екипу у 129. дербију, када су у тиму били Краљ, Нађ... У Европи се зна ко може и треба да буде капитен. Да с младима Партизану ни овог пролећа нису процветале руже, показује и пример Миралема Сулејманија. Несташни дечко Партизана је без одобрења клуба отишао у Холандију. Тамо је потписао некакве папире за Херенвен, а београдски клуб га казнио једногодишњом забраном играња. Санкцију је потврдио и ФС Београда и ФС Србије, али се незванично сазнаје да је Сулејманију казна преполовљена? Због чега – нико да јавно саопшти, као што се никад није ни чуло да ли је Херенвен од ФС Србије званично затражио сертификат за Сулејманија. И Рнићева прича, капитена младе репрезентације, је занимљива: у националном дресу је неприкосновен, а код Ђукића је често био на леду. Истина, и сам је томе доприносио недисциплином на терену (картони и казне). дакле, нове "Партизанове бебе" нису ни близу некадашњих, јер су у Управи стално били нестрпљиви, желећи и на тај начин да докажу да је њихов рад плодоносан. Нарочито су у Хумској порасли апетити када је Партизан у првенственом мечу, после 11 година на "Маракани", очитао лекцију Црвеној звезди (4:2). Изгледа, пошто су после тога два пута поражени (полуфинале и меч за бодове) с 0:1, да су "црно-бели" само за кратко бљеснули.

САОПШТЕЊА, МРЖЊА, БОЈКОТ, ТРЕНЕРИ: "Црно-бели" су током две минуле сезоне, у којима су резултатски зацрнили, често писали разна саопштења. Те, нису задовољни суђењем Вукадиновића, Филиповића, то им је "режирао" председник ФС Србије Терзић... По томе нису имали премца у фудбалу, као и у омаловажавању Црвене звезде и спорењу њених победа. Та мржња је већ постала патолошка. Однос са навијачима се зна, а томе је највише допринела некадашња гарнитура чланова Управе. Бојкот и даље траје и то се не памти у Европи, као што ни одлука "да се Југ закључа" заиста нема никаквог спортског основа. Уз све ове "ситнице" и честе промене тренера (Матеус, Вермезовић, Б. Пауновић, Ребер, Јешић, Ђукић) су довеле до колапса. Јешићу се, највероватније, придружује и Мирослав Ђукић као тренер који није подигао ни један пехар у Хумској! И величања тренера почетника, као и његова изјаве "да ништа није готово док не буде готово", доказ су да ни нова "економска управа" на челу са др Ненадом Поповићем, није положила испит. Сада ће стићи уверавања "ми стварамо тим за наредну сезону", а навијачи Партизана ће сазнати у прелазном року ко све одлази из клуба. Хоће ли и неко одговарати за фудбалски крах "свако ће сносити свој део одговорности", готовио је др Поповић – остаје да се види.