Социјализам или диктатура

Преговори у Бриселу запали су у ћорсокак и нико са сигурношћу не може рећи да ли ће се, односно када наставити. Извесно охрабрење представља чињеница да обе стране са релативно високих, разумљиво не највиших, места упућују поруке о неопходности наставка дијалога и спремности на постизање споразума. Изјаве Вулина и Кучија о жељи да се пронађе решење могу се, међутим, посматрати и као маневри обе стране који имају циљ да се избегну оптужбе за опструкцију преговора. Поставља се, због тога, питање шта ако, упркос остацима оптимизма, не дође до договора?

Услови Србије, ма колико са наше стране деловали великодушно, за албанску страну представљају подривање суверенитета младе и само половично међународно признате државе. Да би се боље разумела нелагода коју осећа албанска страна треба рећи да је то ситуација слична оној у којој би општине са већинским муслиманским или мађарским становништвом тражиле да на њиховој територији важи независно судство, а да уместо српске војске и полиције једина оружана снага буде локално организована милиција. Србија, с друге стране, чак и под, не претерано уверљивом, претпоставком да би косовска држава гарантовала нормалан живот Србима, има снажан морални аргумент. Наиме, због чега оно што се признаје Албанцима унутар Србије, не би било признато Србима унутар Косова? Но, изгледа да снага овог аргумента не делује подстицајно на албанску страну. Наиме, рекло би се, сасвим супротно, да се у томе препознаје основ за бојазан од потенцијалног српског сепаратизма.

Ствар стоји још неповољније ако се са морално-правног пређе на терен такозване реалполитике. Наиме, заједнички почетни именитељ тог приступа представља оно што се назива процена реалног стања на терену. За Приштину реалност представља извојевана независност Косова, а за Београд чињеница да већину у општинама које припадају заједници српских општина чине Срби. Но, управо та реалност чини посебно осетљивим овај за сада замрзнути конфликт. Наиме, уколико се не дође до споразума постоји реална опасност да албанска страна покуша да војно реши, односно протера већину преосталих Срба са Косова. Погром који се десио у пролеће 2004. године сведочи да такав сценарио није немогућ. Размере таквог конфликта и могући одговор Србије представљају непознаницу. Међутим, чак и када је била јача, Србија на овакве акције није одговарала војно, па је питање зашто би се у неповољнијем односу снага одважила на такво решење?

Најкраће речено, Србија се налази у тескобној ситуацији у којој мора да пристане, или бар да се помири са нечим што сматра неоснованим, не само са становишта међународног права, већ и дубоко нескладним са елементарним осећањем за правду.

На узроке те фрустрирајуће ситуације сада је узалуд трошити речи. До ње су довели структурни процеси, али и политичке грешке. Извесна нада да ће Србија извући нешто што би се могло назвати часни пораз данас је мања него јуче – али није потпуно нестала. У следећој рунди, међутим, ако до ње дође, Србија ће морати да спусти лествицу својих захтева. То не изгледа немогуће. Већ током претходног дана упадљиво се изгубио захтев за одсуством војних снага Косова на територији Заједнице српских општина. Но, шта ако упркос томе, или неком другом попуштању, ипак, не дође до споразума, односно до попуштања албанске стране?   

Први могући исход би представљало мирење са потпуним поразом. Такозвани датум као компензација за тај пораз многе људе у Србији би више разјарио него што би допринео лакшем прихватању нове реалности. Треба, међутим, рећи да „датум” сам по себи мање представља награду, а више симбол одсуства санкција с којима би се Србија суочила у случају да до споразума не дође. Не треба наиме, изгубити из вида да се Србија налази у зони економског, политичког и војног утицаја ЕУ и САД које немају много разумевања за српске услове.

Други могући исход је истрајавање на условима који су постављени, односно враћање на позиције такозваног симболичког суверенитета, шта год то значило, и исцрпљивања у настојањима да Косово остане ван УН. Таква позиција, да би била смислена, подразумева савезнике. Политички савезници несумњиво постоје. Јасна порука руског амбасадора у Београду о ,,прикључењу Србије животној снази Русије” сведочи да Србија не би нужно ни економски пропала без интеграције у европски простор. Међутим, потпуно је јасно да би такав избор значио пристајање на позицију својеврсне балканске Кубе са свим оптерећењима које таква позиција носи.

Такав исход подразумевао би да се као императив унутрашње политике постави одржање политичке стабилности. Њу би у таквим условима било могуће постићи на два начина. Први би подразумевао прерасподелу друштвеног богатства у корист нижих друштвених слојева што би водило некој врсти социјализма. Вероватнији начин била би својеврсна диктатура која би значила прерасподелу богатства у корист малог броја крупних капиталиста која би се одржавала уз сталну мобилизацију маса око питања као што је корупција или стварање других облика моралне панике. Вероватноћа овог другог исхода тим је већа уколико би на, у том случају вероватним, ванредним изборима убедљиво победила једна странка и један вођа.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду