Socijalizam ili diktatura

Pregovori u Briselu zapali su u ćorsokak i niko sa sigurnošću ne može reći da li će se, odnosno kada nastaviti. Izvesno ohrabrenje predstavlja činjenica da obe strane sa relativno visokih, razumljivo ne najviših, mesta upućuju poruke o neophodnosti nastavka dijaloga i spremnosti na postizanje sporazuma. Izjave Vulina i Kučija o želji da se pronađe rešenje mogu se, međutim, posmatrati i kao manevri obe strane koji imaju cilj da se izbegnu optužbe za opstrukciju pregovora. Postavlja se, zbog toga, pitanje šta ako, uprkos ostacima optimizma, ne dođe do dogovora?

Uslovi Srbije, ma koliko sa naše strane delovali velikodušno, za albansku stranu predstavljaju podrivanje suvereniteta mlade i samo polovično međunarodno priznate države. Da bi se bolje razumela nelagoda koju oseća albanska strana treba reći da je to situacija slična onoj u kojoj bi opštine sa većinskim muslimanskim ili mađarskim stanovništvom tražile da na njihovoj teritoriji važi nezavisno sudstvo, a da umesto srpske vojske i policije jedina oružana snaga bude lokalno organizovana milicija. Srbija, s druge strane, čak i pod, ne preterano uverljivom, pretpostavkom da bi kosovska država garantovala normalan život Srbima, ima snažan moralni argument. Naime, zbog čega ono što se priznaje Albancima unutar Srbije, ne bi bilo priznato Srbima unutar Kosova? No, izgleda da snaga ovog argumenta ne deluje podsticajno na albansku stranu. Naime, reklo bi se, sasvim suprotno, da se u tome prepoznaje osnov za bojazan od potencijalnog srpskog separatizma.

Stvar stoji još nepovoljnije ako se sa moralno-pravnog pređe na teren takozvane realpolitike. Naime, zajednički početni imenitelj tog pristupa predstavlja ono što se naziva procena realnog stanja na terenu. Za Prištinu realnost predstavlja izvojevana nezavisnost Kosova, a za Beograd činjenica da većinu u opštinama koje pripadaju zajednici srpskih opština čine Srbi. No, upravo ta realnost čini posebno osetljivim ovaj za sada zamrznuti konflikt. Naime, ukoliko se ne dođe do sporazuma postoji realna opasnost da albanska strana pokuša da vojno reši, odnosno protera većinu preostalih Srba sa Kosova. Pogrom koji se desio u proleće 2004. godine svedoči da takav scenario nije nemoguć. Razmere takvog konflikta i mogući odgovor Srbije predstavljaju nepoznanicu. Međutim, čak i kada je bila jača, Srbija na ovakve akcije nije odgovarala vojno, pa je pitanje zašto bi se u nepovoljnijem odnosu snaga odvažila na takvo rešenje?

Najkraće rečeno, Srbija se nalazi u teskobnoj situaciji u kojoj mora da pristane, ili bar da se pomiri sa nečim što smatra neosnovanim, ne samo sa stanovišta međunarodnog prava, već i duboko neskladnim sa elementarnim osećanjem za pravdu.

Na uzroke te frustrirajuće situacije sada je uzalud trošiti reči. Do nje su doveli strukturni procesi, ali i političke greške. Izvesna nada da će Srbija izvući nešto što bi se moglo nazvati časni poraz danas je manja nego juče – ali nije potpuno nestala. U sledećoj rundi, međutim, ako do nje dođe, Srbija će morati da spusti lestvicu svojih zahteva. To ne izgleda nemoguće. Već tokom prethodnog dana upadljivo se izgubio zahtev za odsustvom vojnih snaga Kosova na teritoriji Zajednice srpskih opština. No, šta ako uprkos tome, ili nekom drugom popuštanju, ipak, ne dođe do sporazuma, odnosno do popuštanja albanske strane?   

Prvi mogući ishod bi predstavljalo mirenje sa potpunim porazom. Takozvani datum kao kompenzacija za taj poraz mnoge ljude u Srbiji bi više razjario nego što bi doprineo lakšem prihvatanju nove realnosti. Treba, međutim, reći da „datum” sam po sebi manje predstavlja nagradu, a više simbol odsustva sankcija s kojima bi se Srbija suočila u slučaju da do sporazuma ne dođe. Ne treba naime, izgubiti iz vida da se Srbija nalazi u zoni ekonomskog, političkog i vojnog uticaja EU i SAD koje nemaju mnogo razumevanja za srpske uslove.

Drugi mogući ishod je istrajavanje na uslovima koji su postavljeni, odnosno vraćanje na pozicije takozvanog simboličkog suvereniteta, šta god to značilo, i iscrpljivanja u nastojanjima da Kosovo ostane van UN. Takva pozicija, da bi bila smislena, podrazumeva saveznike. Politički saveznici nesumnjivo postoje. Jasna poruka ruskog ambasadora u Beogradu o ,,priključenju Srbije životnoj snazi Rusije” svedoči da Srbija ne bi nužno ni ekonomski propala bez integracije u evropski prostor. Međutim, potpuno je jasno da bi takav izbor značio pristajanje na poziciju svojevrsne balkanske Kube sa svim opterećenjima koje takva pozicija nosi.

Takav ishod podrazumevao bi da se kao imperativ unutrašnje politike postavi održanje političke stabilnosti. Nju bi u takvim uslovima bilo moguće postići na dva načina. Prvi bi podrazumevao preraspodelu društvenog bogatstva u korist nižih društvenih slojeva što bi vodilo nekoj vrsti socijalizma. Verovatniji način bila bi svojevrsna diktatura koja bi značila preraspodelu bogatstva u korist malog broja krupnih kapitalista koja bi se održavala uz stalnu mobilizaciju masa oko pitanja kao što je korupcija ili stvaranje drugih oblika moralne panike. Verovatnoća ovog drugog ishoda tim je veća ukoliko bi na, u tom slučaju verovatnim, vanrednim izborima ubedljivo pobedila jedna stranka i jedan vođa.

Vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu