Видим апатију и безнађе

Светска премијера позоришног комада Мире Фурлан „Док нас смрт не раздвоји”, у режији Предрага Микија Манојловића, биће изведена у четвртак, 25. априла, на сцени „Радионице интеграције” у Београду.

Манојловић је драмско штиво Мире Фурлан прочитао још пре три године, а сада га ево постављања и на сцену.

Драма „Док нас смрт не раздвоји” је заправо комад за четири лица. Прича се одвија седамдесетих година прошлог века на овом подручју, а прати судбину три жене: баке, мајке и кћерке. Глумачку екипу чине: Анита Манчић, Јасна Ђуричић и Јована Гавриловић, студенткиња Факултета драмских уметности у Београду у класи Владимира Јевтовића, и Мики Манојловић, који се појављује и као продуцент пројекта. Костимограф је Јелисавета Татић, сценограф Дарко Недељковић, а сарадник за језик и сценски говор Богдан Диклић.

После романа „Тотална распродаја” ево ишчекујемо сценско читање вашег драмског првенца „Док нас смрт не раздвоји”. Који су мотиви писања ове драме?

Драму сам написала, или је она мене написала, пре неколико година. То се напросто десило, непланирано. Ако морам пронаћи неки мотив, онда је он – претпостављам – потреба да се запише нешто о властитом одрастању и о ликовима који су обележили мој живот. Али то је ваљда мотив сваког писања.

Како је дошло до тога да ваш драмски првенац буде премијерно изведен баш у Београду?

Мики Манојловић, коме сам показала комад пре неку годину, пожелео је да га постави у Београду, на моју велику радост. То је прича која није везана ни за који овдашњи град посебно, иста прича се могла дешавати у Загребу, у Сарајеву, у Београду. То је прича која је везана за једно време и за једну земљу, земљу које више нема. Мики зна то време и ту земљу. Он је човек са правим, дубоким сензибилитетом који је тачно осетио о чему се ту ради и о каквим је људима реч.

Наслов драме „Док нас смрт не раздвоји” је симболичан, метафоричан, интригантан. Зашто сте је овако насловили?

Не знам. То је реченица која се изговара кад се људи венчавају. Овде она стоји у другом контексту, у контексту везе између две жене, везе коју може прекинути само и једино смрт. А можда ни она.

Драма прича о животу три жене: баке, мајке и ћерке, али и о љубави и нестајању?

Да, то је прича о односу између генерација које дели различито животно искуство. То је прича о потрази за љубављу коју је тако тешко сачувати од пропадања, баш као и сам живот. То је прича о болести која раздваја болесне од здравих. То је прича о одрастању. То је  и прича о једној земљи у којој се политика често – пречесто – агресивно и безобзирно увлачила у приватне животе својих грађана и заувек их мењала. То је прича о времену и простору који ме је формирао.

Писање је за вас, како тврдите, ментално-интелектуална вежба и дисциплина....?

Да, углавном. Али овај комад сам написала из других разлога, не из потребе за интелектуалном вежбом и дисциплином. Имала сам потребу  да запишем нешто о људима који су ми обележили живот, а којих више нема. Имала сам потребу да те људе схватим и дамим, сваком понаособ, глас. Имала сам потребу да се позабавимтим временом и тим простором, као и тим људима.

Годинама  живите у Америци. Шта вас растужи, шта развесели?

Чега се са нежношћу сећате?

Растужи ме људска површност и злоба. Увек ме изнова развесели природа. Са нежношћу се сећамнеких драгих људи с ових простора, међу којима је при врху редитељ ове представе.

Дуго трајете у свету уметности. Колико је тешко опстати и трајати међу светским уметничким звездама, будући да сте и сами једна од њих?

Покушавам да радим своје ствари, своје пројекте (као што је овај комад, нпр.) и не обазирем се на то шта, колико и како ради моја околина. Свако од нас има свој пут. Најглупље је себе стално упоређивати садругима, сањиховим успесима и неуспесима. Живимо у свету који нас упорно тера на непрестано процењивање властите вредности у односу на друге. Мислим да је то штетно за људско биће, да је контрапродуктивно и да човека лако може излудети. Наша професија је ту посебноокрутна. Старење има једну добру страну,а то је да човека све мање занима такозваниуспех.Барем ја имам то искуство. У сваком случају, покушавам живети свој живот и бавити се стварима које ме занимају. Све друго за мене нема оно значење које је можда имало раније, у време моје младости.

Како вам из америчке перспективе данас изгледа живот на „овим просторима”?

Често долазим на „ове просторе” . Та синтагма сада, ево, замењује ону тако омражену речкојасе већ 20 година свим средствима покушава егзорцирати из колективног  памћења. Видим многе проблеме, видим општеосиромашење, видим апатију и безнађе. Али, без обзира на економске и политичке проблеме у свим срединама, у сфери уметности јошувек има живота и инспирације и правих квалитета.То ме увек поновно развесели и да ми наду у будућност у мојој бившој земљи.

Борка Г. Требјешанин