Енглески је за чај, француски за секс

Ех, ти Енглези! Ситуација у њиховој савременој књижевности је драматична баш због немогућности да у машти створе и на папир капну било какву сексуалну драматику. Уз сав труд да физичку жудњу претворе у убедљиву фикцију, књижевници нису кадри да кормиларе таквим водама а да се не разбију о неки гребен клишеа или предрасуда.  То констатује стидљиви и врло повучени британски савремени писац Џулијан Барнс (67) који до сада није испољавао велике амбиције у креативном „окршају“ са сексуалним темама.

Прошло је више од пола века откако је на судском процесу у Лондону (1960) књига „Љубавник леди Четерли” Дејвида Херберта Лоренса ослобођена оптужби да је експлицитним сексуалним описима угрозила свевладајућу пристојност. Додуше, прича о енглеској леди која се упустила у путену везу са једним момком из своје послуге, упркос томе што је уз себе имала (парализованог) супруга, објављена је у Лондону у пуној верзији тек четрдесет година пошто је написана. И тридесет година пошто је њен аутор, Д. Х. Лоренс, у то време окарактерисан као писац порнографских романа, умро.

Када је са Лоренсове бласфемије скинута цензура, Џулијан Барнс је имао тек четрнаест година. У међувремену је општа прохибиција замењена неком врстом своје супротности .

„Писац, сваки писац, више се не руководи жељом да пише о овој теми, већ је детаљан опис сексуалног чина постао нека врста комерцијалне обавезе”, тврди Барнс, који је својим есејом „Експлицитно о експлицитном”, емитованом на програму Би-Би-Сија, изазвао дебату у англосаксонском књижевном свету.

Његова дијагноза о постчетерлијевском периоду није нимало охрабрујућа:

„Некадашњи варљиви еуфемизми замењени су исто толико лажним и   неуспелим клишеима.”

То је тако „типично британски” устврђује самокритички читава група књижевних критичара потврђујући Барнсову дијагнозу: ем су описи секса у савременој књижевности на Острву дошли сувише касно, ем су срамно неубедљиви и стереотипни. За разлику од Француза који су одувек били много смелији и директнији у задирању у свет нагона, отменим Енглезима више лежи да разматрају и описују метеоролошке прилике, или пак утицај кишног дана на ритуал испијања чаја из порцеланских шоља.

Износи се прегршт примера за овакву критичку оцену. Један од одломака из романа Џенет Винтерсон, награђиване енглеске књижевнице из Манчестера, која ових дана голица британску машту и због што је са преминулом супругом Џулијана Барнса имала двогодишњу лезбијску љубавну аферу, посебно је интригантан, иако је окарактерисан као стереотипан:

„Извила је своје тело у лук као мачка када се протеже. Припила је своју п… уз моје лице као ждребица на ђерму. Мирише на море. На стеновиту обалу из мог детињства. Ту чува своју морску звезду.  Спуштам се да окусим со, да прођем прстима око ивица. Она се отвара и затвара као морска шаша. Она се сваког дана пуни свежом плимом чежње…” Код читалаца ове „љигаве” метафоричне егзибиције са позивом на истраживање тајни морске флоре и фауне пре призивају хичкоковски хорор него уживање у телесној похоти. Ко је још видео да се апетити распирују кад се разгрће морска шаша.

Зашто је ваљан опис сексуалног односа готово Сизифов посао?

Можда су најбољи сексуално инспирисани одломци у фикцији они који се тичу непосредних момената пре и после самог „чина обртања и превртања”. Барнс верује да писци страхују како би њихови „читаоци могли да закључе да је и аутор овог сочињенија ’тражио морску звезду’, како описује Винтерсенова, или изгубљени кључ од аутомобила у резервоару пуном бензина, како се досетио један други енглески писац.“

Британски писци плаше се уплетености у работе која би могла да их лиши њиховог отмено крутог господског имиџа.

Барнс и они који га подржавају у овом новом тренду литерарне критике питају се зашто се баш у књижевности, а не у визуелним гранама  уметности, лик из фиктивног дела често повезује са истинским искуством његовог креатора. Никоме, на пример, не пада на памет када гледају како у филму Стивена Содеберга Џенифер Лопез и Џорџ Клуни подижу еротичну атмосферу, да било ко од њих троје репродукује сцене из сопственог љубавног живота.

Ипак, филмски критичари британског магазина „Емпајер” оценили су да су у филму „Out of Sight” из 1998. Џенифер Лопез и Џорџ Клуни  одиграли најеротичнију „врућу” филмску сцену свих времена.

Такву хемијску реакцију, по мишљењу полемичара у Британији, тешко је дочарати у књижевности. Када је чуо за ослобађајућу пресуду „Љубавнику леди Четерли”, четрнаестогодишњи Барнс се надао да ће, са новоосвојеном слободом, британска књижевност бити у стању да ухвати корак са „страним писцима”. Нарочито се радовао приближавању француским романописцима, који су за „читав век предњачили по истинитијој, голицавијој, узбудљивијој прози”.

Али нова слобода није са собом донела умеће писања. Данашњи Барнсови савременици боре се са старим проблемима: како да пишу о тим чулним интимностима, шта да објасне експлицитно, шта да наговесте, а шта да изоставе. И како да од свега тога смућкају експлозивну хемијску реакцију.

За сада су ове сцене у британској књижевности „порнографске, скаредне или усиљено озбиљне”. Смејаће им се будуће генерације, додаје Барнс.

Можда неће да призна да ствар досеже до крвних зрнаца и националних особина. Једноставно, када замислиш да неки џентлмен скине са себе све своје етикете, и привије се уз интимне делове неке леди, то је само по себи хумористично. Док сусрет у неком бару на Монмартру, па и сам француски језик, који жубори и тече без препрека и морских гребена, већ по својој природној сценографији ствара услове за хемијско (с)једињење.

Зорана Шуваковић