Да ли је у Србији пропала „болоња”

Професор др Ведран Морнар, председник Националног већа за високо образовање и бивши декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта у Загребу, подигао је ових дана прашину у јавности, изјавама да у високом образовању Хрватске влада хаос и после осам година од увођења „болоње” – студенти данас дуже студирају, наставници су затрпани бирократијом због ЕЦТС бодова, а мобилност није значајно повећана.

Слични ставови могу се чути и у Србији, али обично у време студентских протеста и блокада факултета због високих школарина. Пароле „Знање није роба”, „Продајем бубрег за диплому” „Хоћемо болоњу, а не рекет” носили су студенти и у Србији и Хрватској и у Италији, али је чињеница и да су у том протесту имали подршку малог броја професора.

Професор др Вера Дондур, представник Србије у групи за праћење болоњског процеса („Bolona follow up group”), коју чине представници свих 48 земаља потписница Болоњске декларације, каже за наш лист да се и друге земље суочавају са одређеним тешкоћама, али да сви мисле да је то добра идеја и да је потребно наставити у том правцу.

– Не може одмах све да се уради. То европски процес, он се непрекидно усавршава. Ми смо започели законске промене, доста тога је већ урађено, а подаци за највеће универзитете – у Београду и Новом Саду показују да је поправљен просек студирања – објашњава др Дондур.

Она каже да се често сусреће са колегама из других земаља, нарочито из Хрватске и да до сада није било ни помена о „пропасти” овог процеса.

– То су вероватно нека појединачна мишљења, јер Хрватска пази на све што може да смета уласку у Европску унију… Када је реч о Србији, иако смо потписали декларацију 2003. године, код нас је масовно прилагођавање студија болоњском процесу почело релативно касно, 2007. године, тако да за неколико година и није могуће имати неку драматичну промену – истиче професорка Дондур, која је и председница Националног савета за науку и технолошки развој.

По њеним речима, за ово релативно кратко време, измењена је настава на свим факултетима, свуда је уведено континуирано оцењивање, побољшана је ефикасност студирања и повећана просечна оцена, повећан број оних који дипломирају, а имамо веома висок проценат младих који уписују факултете (око 56.000, а у генерацији је 80.000 ђака).

На наш коментар да је чињеница и да су на факултетима спуштени критеријуми, она одговара да за то није крива „болоња” већ професори:

– Ниједна декларација не може да промени студенте и професоре, морају сви да се мењају. Ми нисмо имали новчану потпору за унапређење наставног процеса, треба да се уради национални оквир квалификација за читаво образовање не само високо, ништа нисмо урадили да отворимо мобилност међу универзитетима…

Ректор Универзитета у Новом Саду професор др Мирослав Весковић каже да не воли да даје субјективне процене, али да сматра „да је тренутак да се седне и озбиљно анализира шта је до сада урађено а шта не и да видимо где хоћемо да будемо, а тиме се, нажалост, у овој земљи нико не бави”.

– Функционишемо без адекватне подршке државе, на мишиће, захваљујући ентузијазму људи из високог образовања којима је стало до образовања – указује др Весковић.

По његовим речима, Србија је покушала да нађе систем примерен претходном квалитету високог образовања, а у међувремену нас је захватила светска криза.

– Болоњски процес у Европи се кретао око мобилности и запослености, два процеса у која се нисмо укључили до краја због разних околности. Наша специфичност је и то што се смањује број деце, а повећава број студијских програма, па и из тог разлога не може адекватно да се процени успешност овог процеса у Србији – каже ректор Универзитета у Новом Саду, који се иначе у јавности последњих година највише истиче као пример за успешно спровођење „болоње”, а за то добија и похвале из Европе.

Мр Михајло Бабин са Факултета за економију, финансије и администрацију (ФЕФА), који је и један од аутора „Стратегије развоја образовања Републике Србије до 2020. године”, каже да није право питање да ли је „болоња” успела или не, већ да ли су универзитети искористили оно што је „болоња” дала.

– Не волим судове који су црно-бели. Чињеница је да је „болоња” од почетка дочекана на нож, прво на универзитетима, а онда и у јавности, а заборавља се да смо ми добровољно приступили овом процесу, као и да можете имати најбољи могући закон који се не примењује на прави начин. Осим тога, ја као истраживач имам проблем недостатка образовне статистике, јер немамо валидне податке о томе како је изгледао систем пре „болоње”, а ефекти први болоњске генерације тек треба да се виде – каже Бабин и додаје да је „болоња” и мобилност студента и признавање диплома, које код нас није спроведено на одговарајући начин.