Којоти у Вашингтону

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Укупно четири ноћи прошле недеље парк Рок Крик, зелена оаза од седам квадратних километара у самом средишту Вашингтона, био је под ванредним ноћним режимом, који је, између осталог, подразумевао блокаду аутомобилског саобраћаја. За пешаке, сви паркови су овде ноћу затворени и иначе.

Парк је наиме био запоседнут снајперистима опремљеним инфрацрвеним нишанима. Њихова мета није био неки одбегли серијски убица – већ стада белорепих срна. Стрелце је ангажовало федерално министарство пољопривреде, са задатком да прореде ову дивљач која се намножила у толикој мери, да је угрозила природну равнотежу у парку – али и запретила људима.

Учестали су наиме били извештаји како се крда срна са јеленом као предводником госте у двориштима кућа у околини парка, при чему су им посластице биле тек израсле лале и друго баштенско цвеће.

Национална служба паркова је израчунала да се у Рок Крику број срна намножио на између 30 и 40 по квадратном километру, што је три пута више него што се сматра еколошки пожељним. Јесте да је реч о лепим животињама, али је констатовано да уништавањем младица онемогућавају природну обнову флоре парка, а ветеринари су упозорили да су оне пуне крпеља, а тиме преносиоци потенцијално озбиљних болести.

Слична акције проређивања срна, на ужас друштава за заштиту животиња, организована је пре тога у суседној Вирџинији, где су на сваком аутопуту чести саобраћани знаци који упозоравају на опасност од судара са овом дивљачи.

А судари су чести: према рачуницама осигуравајућих друштава, вероватноћа да ће се некоме догодити блиски сусрет ове врсте је високих 102 према један. Годишње, у Америци ово трауматично искуство има око 30.000 возача – од тога око 250 са трагичним последицама.

Нису међутим само срне и јелени једина „та дивна створења” која су у америчкој престоници и њеној околини сасвим близу људи. Испод мог прозора који је на 5. спрату зна да прошета и понека лисица. Неки тврде да су у парку Рок Крик виђени и којоти, а „Вашингтон пост” сваким тим поводом објављује савете како поступити ако се то баш вама деси.

Као што су у неким европским престоницама велика атракција (и истовремено и напаст) голубови, овде су то веверице. Наравно, издалека симпатичне, али и велике штеточине које харају баште, а знају да се угнезде и на кућним таванима и гаражама.

У ствари, превелика блискост са дивљином је постала проблем целе Америке, где су деценије успешне реализације програма обнове природе и заштите дивљине били толико успешни, да су угрозили људе. Колега Џим Стерба, који је своју новинарску каријеру провео у „Њујорк тајмсу” и „Волстрит џорналу”, написао је о томе веома информативну књигу „Ратови природе” у којој износи фасцинантне податке показујући да су многи аспекти природе овде, захваљујући успешном пошумљавању, враћени у претколумбовско време.

Од 19. века, пише Стерба, у источној трећини САД, где живи две трећине Американаца, повраћено је две трећине шума које су претходно искрчили колонизатори. Примерице, данас је под шумама 63,2 одсто државе Масачусетс и 58 одсто Конектиката. Повећање продуктивности у пољопривреди концентрисало је фармере у равницама, вративши сву земљу која је „заталасана” или шумама или пространим предграђима урбаних центара у којима такође живе „шумски људи”.

Сва та насеља су куће са двориштима међу раскошним стаблима, тако да из ваздуха изгледају као праве шуме.

То је за резултат имало да су људи и дивље животиње постали не само суседи, него и да деле животни простор. Са својим обилним зеленилом – дрвећем, травом, жбуњем и биолошким отпадом – предграђа су постала боље станиште за неке врсте од чисте дивљине, јер нуде више хране, воде, склоништа и бољу заштиту од природних непријатеља.

Та блискост није увек пријатна. Кад сам недавно планирао излет у једну малу варош шездесетак километара југоисточно од Вашингтона, наишао сам на брошуру са објашњењем како поступити ако наиђете на медведа. Срећом, једини медведи које смо овде упознали јесу они у вашингтонском зоолошком врту.

Вести о сукобима људи и дивљине су честе. Једна од њих вели да у Чикагу обитава чак 2.000 којота. У држави Јута, ловци за сваку убијену ову звер коју донесу добијају награду од 50 долара, а за шест месеци откако је расписана предато је 5.988 примерака.

Недавно је укинута забрана лова на вукове, јер су престали да буду угрожена врста.
„Вашингтон пост” је недавно објавио да ка главном граду поуздано напредују и дивље свиње: већ су постале напаст у суседној Вирџинији, па им још само остаје да препливају реку Потомак. Проблема са овим животињама има иначе у 36 од 50 америчких држава.

Дивље гуске су овде веома чести гости у парковима (што подразумева да су њихови травњаци добро „нађубрени”). То је наоко леп призор – али питајте о томе 155 путника „Ју Ес ервејза” чији је авион, захваљујући вештом пилоту, чудесно успео да безбедно слети на реку Хадсон у Њујорку, пошто му је претходно, после полетања, у мотор улетело јато ових великих птица.

Према рачуну који је направио професор Мајкл Коновер са Државног универзитета Јуте, годишња штета коју наносе дивље птице и животиње већа је од 28 милијарди долара, од чега милијарда и по само од судара аутомобилиста са срнама и јеленима.

Њих, како се наводи у поменутој књизи Џима Стерна, данас има можда више него када су овде живели само домороци, које је Колумбо, мислећи да је стигао тамо где је кренуо, погрешно назвао Индијанцима. Процена је да је пре откривања Америке овде било око 30 милиона белорепих срна, а данас се сматра да их има између 25 и 40 милиона.

Када је почео њихов одстрел у Рок Крик парку, љубитељи животиња су завапили – а зашто не стерилизација, као нешто хуманије. Исти аргумент се потеже и кад је реч о контроли броја дивљих мачака, гусака и остале дивљине. Овоме је међутим супротстављена хладна математика: цена једне стерилизације пута број звери којима треба дати ову медицину. Наравно, салдо је да је дара скупља од мере.

Сличан захтев се поставља и кад се проређују даброви, који су се такође прекомерно намножили и својим природним послом – прављењем брана – често плаве подруме кућа поред потока којих овде такође има у обиљу.

Њихово директно убијање и хватање у древном методом: постављањем челичних замки, проглашено је окрутним, па је затражено да се живи лове и стављају у кавезе.
Обично се није помињало шта се збива са престрашеном зверком после неколико сати (или дана) у кавезу: такође је убијана.

А на питање шта са зверима у Вашингтону, све чешћи одговор је – па ништа, то је и њихов град.