Kojoti u Vašingtonu

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Ukupno četiri noći prošle nedelje park Rok Krik, zelena oaza od sedam kvadratnih kilometara u samom središtu Vašingtona, bio je pod vanrednim noćnim režimom, koji je, između ostalog, podrazumevao blokadu automobilskog saobraćaja. Za pešake, svi parkovi su ovde noću zatvoreni i inače.

Park je naime bio zaposednut snajperistima opremljenim infracrvenim nišanima. Njihova meta nije bio neki odbegli serijski ubica – već stada belorepih srna. Strelce je angažovalo federalno ministarstvo poljoprivrede, sa zadatkom da prorede ovu divljač koja se namnožila u tolikoj meri, da je ugrozila prirodnu ravnotežu u parku – ali i zapretila ljudima.

Učestali su naime bili izveštaji kako se krda srna sa jelenom kao predvodnikom goste u dvorištima kuća u okolini parka, pri čemu su im poslastice bile tek izrasle lale i drugo baštensko cveće.

Nacionalna služba parkova je izračunala da se u Rok Kriku broj srna namnožio na između 30 i 40 po kvadratnom kilometru, što je tri puta više nego što se smatra ekološki poželjnim. Jeste da je reč o lepim životinjama, ali je konstatovano da uništavanjem mladica onemogućavaju prirodnu obnovu flore parka, a veterinari su upozorili da su one pune krpelja, a time prenosioci potencijalno ozbiljnih bolesti.

Slična akcije proređivanja srna, na užas društava za zaštitu životinja, organizovana je pre toga u susednoj Virdžiniji, gde su na svakom autoputu česti saobraćani znaci koji upozoravaju na opasnost od sudara sa ovom divljači.

A sudari su česti: prema računicama osiguravajućih društava, verovatnoća da će se nekome dogoditi bliski susret ove vrste je visokih 102 prema jedan. Godišnje, u Americi ovo traumatično iskustvo ima oko 30.000 vozača – od toga oko 250 sa tragičnim posledicama.

Nisu međutim samo srne i jeleni jedina „ta divna stvorenja” koja su u američkoj prestonici i njenoj okolini sasvim blizu ljudi. Ispod mog prozora koji je na 5. spratu zna da prošeta i poneka lisica. Neki tvrde da su u parku Rok Krik viđeni i kojoti, a „Vašington post” svakim tim povodom objavljuje savete kako postupiti ako se to baš vama desi.

Kao što su u nekim evropskim prestonicama velika atrakcija (i istovremeno i napast) golubovi, ovde su to veverice. Naravno, izdaleka simpatične, ali i velike štetočine koje haraju bašte, a znaju da se ugnezde i na kućnim tavanima i garažama.

U stvari, prevelika bliskost sa divljinom je postala problem cele Amerike, gde su decenije uspešne realizacije programa obnove prirode i zaštite divljine bili toliko uspešni, da su ugrozili ljude. Kolega Džim Sterba, koji je svoju novinarsku karijeru proveo u „Njujork tajmsu” i „Volstrit džornalu”, napisao je o tome veoma informativnu knjigu „Ratovi prirode” u kojoj iznosi fascinantne podatke pokazujući da su mnogi aspekti prirode ovde, zahvaljujući uspešnom pošumljavanju, vraćeni u pretkolumbovsko vreme.

Od 19. veka, piše Sterba, u istočnoj trećini SAD, gde živi dve trećine Amerikanaca, povraćeno je dve trećine šuma koje su prethodno iskrčili kolonizatori. Primerice, danas je pod šumama 63,2 odsto države Masačusets i 58 odsto Konektikata. Povećanje produktivnosti u poljoprivredi koncentrisalo je farmere u ravnicama, vrativši svu zemlju koja je „zatalasana” ili šumama ili prostranim predgrađima urbanih centara u kojima takođe žive „šumski ljudi”.

Sva ta naselja su kuće sa dvorištima među raskošnim stablima, tako da iz vazduha izgledaju kao prave šume.

To je za rezultat imalo da su ljudi i divlje životinje postali ne samo susedi, nego i da dele životni prostor. Sa svojim obilnim zelenilom – drvećem, travom, žbunjem i biološkim otpadom – predgrađa su postala bolje stanište za neke vrste od čiste divljine, jer nude više hrane, vode, skloništa i bolju zaštitu od prirodnih neprijatelja.

Ta bliskost nije uvek prijatna. Kad sam nedavno planirao izlet u jednu malu varoš šezdesetak kilometara jugoistočno od Vašingtona, naišao sam na brošuru sa objašnjenjem kako postupiti ako naiđete na medveda. Srećom, jedini medvedi koje smo ovde upoznali jesu oni u vašingtonskom zoološkom vrtu.

Vesti o sukobima ljudi i divljine su česte. Jedna od njih veli da u Čikagu obitava čak 2.000 kojota. U državi Juta, lovci za svaku ubijenu ovu zver koju donesu dobijaju nagradu od 50 dolara, a za šest meseci otkako je raspisana predato je 5.988 primeraka.

Nedavno je ukinuta zabrana lova na vukove, jer su prestali da budu ugrožena vrsta.
„Vašington post” je nedavno objavio da ka glavnom gradu pouzdano napreduju i divlje svinje: već su postale napast u susednoj Virdžiniji, pa im još samo ostaje da preplivaju reku Potomak. Problema sa ovim životinjama ima inače u 36 od 50 američkih država.

Divlje guske su ovde veoma česti gosti u parkovima (što podrazumeva da su njihovi travnjaci dobro „nađubreni”). To je naoko lep prizor – ali pitajte o tome 155 putnika „Ju Es ervejza” čiji je avion, zahvaljujući veštom pilotu, čudesno uspeo da bezbedno sleti na reku Hadson u Njujorku, pošto mu je prethodno, posle poletanja, u motor uletelo jato ovih velikih ptica.

Prema računu koji je napravio profesor Majkl Konover sa Državnog univerziteta Jute, godišnja šteta koju nanose divlje ptice i životinje veća je od 28 milijardi dolara, od čega milijarda i po samo od sudara automobilista sa srnama i jelenima.

Njih, kako se navodi u pomenutoj knjizi Džima Sterna, danas ima možda više nego kada su ovde živeli samo domoroci, koje je Kolumbo, misleći da je stigao tamo gde je krenuo, pogrešno nazvao Indijancima. Procena je da je pre otkrivanja Amerike ovde bilo oko 30 miliona belorepih srna, a danas se smatra da ih ima između 25 i 40 miliona.

Kada je počeo njihov odstrel u Rok Krik parku, ljubitelji životinja su zavapili – a zašto ne sterilizacija, kao nešto humanije. Isti argument se poteže i kad je reč o kontroli broja divljih mačaka, gusaka i ostale divljine. Ovome je međutim suprotstavljena hladna matematika: cena jedne sterilizacije puta broj zveri kojima treba dati ovu medicinu. Naravno, saldo je da je dara skuplja od mere.

Sličan zahtev se postavlja i kad se proređuju dabrovi, koji su se takođe prekomerno namnožili i svojim prirodnim poslom – pravljenjem brana – često plave podrume kuća pored potoka kojih ovde takođe ima u obilju.

Njihovo direktno ubijanje i hvatanje u drevnom metodom: postavljanjem čeličnih zamki, proglašeno je okrutnim, pa je zatraženo da se živi love i stavljaju u kaveze.
Obično se nije pominjalo šta se zbiva sa prestrašenom zverkom posle nekoliko sati (ili dana) u kavezu: takođe je ubijana.

A na pitanje šta sa zverima u Vašingtonu, sve češći odgovor je – pa ništa, to je i njihov grad.