Кад су се гости одомаћили

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, маја – На плочнику вашингтонског предграђа примећена је ових дана особа која се трудила да се пролазницима немо представи као комбинација укипљеног демонстранта и живог споменика. Пурњао је цигарету за цигаретом, а театралним покретима усана као да је поручивао да се поноси том активношћу, која је овде поодавно непожељна.
Кад га је један радозналац упитао "који му је ђаво", одговорио је да "слави зачетак Америке". Да није било дувана, против кога сада сви дижу глас, не би било ни Америке, додао је, и знатижељника тако послао у – историју.

Димљиви чудак се, на свој начин, укључио у обележавање значајног догађаја, неке врсте трансатлантског братства и јединства – 400. годишњице стварања прве сталне насеобине Британаца на овом тлу. Хроничари кажу да се одржала понајвише зато што су ту дошљаци прибегли гајењу дувана чијим су прекоокеанским извозом успели да дођу до цркавице која им је, после почетних великих страдања, омогућила да преживљавају па и поставе темеље "новог света".

Покахонтас и Елизабета Друга

Поборници алтернативне повести показују склоност да то насељавање прогласе за догађај глобалног значаја, скоро као "откриће Америке" у верзији Кристифора Колумба. А одиграо се, како је забележено, 14. маја 1607. када се 105 придошлица, доспелих са три брода, удаљило од океана, неких 60 километара, и улогорило на ади реке Џејмс, где су се прво утврдили, а онда и одомаћили, и то своје уточиште крстили као Џејмстаун.

Локација, на истоку садашње Вирџиније, изабрана је из безбедносних разлога, како не би била на удару ондашњих колонизаторских конкурената, а сада савезника – Шпанаца, Француза, Холанђана – па и оближњих Индијанаца. Досељенике су, међутим, сатирале природне околности – несташица воде за пиће, неплодно тле, комарци.

Опстанак би могао да се припише двопотезној довитљивости досељеника Џона Ролфа. Кренуо је с производњом дувана и оженио се кћерком индијанског поглавице, сада већ легендарном Покахонтас. Тако је обезбедио оба битна услова за преживљавање – средства за излазак из егзистенцијалне кризе и мир са околним староседеоцима…

Поводом садашњег јубилеја, који су вирџинијски организатори дуго припремали под паролом "400. годишњица Америке", Џејмстаун је овог петка посетила и британска краљица Елизабета Друга. Похвалила је, уз остало, ондашњи "сусрет цивилизација" – европског запада, староседелаца и Африканаца – из кога је настао овдашњи "лонац за топљење" (нација и култура), а који је "инспирисао друге широм света".

Такво виђење оспоравају, међутим, многи истраживачи прошлости, а нарочито Индијанци и црнци који траже извињења за проживљено – први јер су готово истребљени, а други јер су дуго били у ропству. Џејмстаун је симбол свакојаких мешавина, кажу аналитичари и прецизирају да су се у њему грубо мешале расе, уз укрштање – клица демократије са суровом колонизацијом, слободе и ропства, суноврата и узлета, нестанка затечене цивилизације и рађања "америчког сна"…

Американци више воле да као почетак британског укорењивања на овом тлу означе долазак ходочасника на простор масачусетског Плимута, где су пребегли од верског гоњења у отаџбини. Тамо су се настанили 13 година по настанку Џејмстауна, али садашњи потомци радије њих наводе као "корене из којих је изникла Америка".

Митологија се, при том, показује прихватљивијом од чињеница. Савременицима више годи да су им преци били вођени идеалима и вером, него "материјалистичком авантуром". Плимут је уважен као "црквена страна" Америке, а Џејмстаун потцењен као њена "себична, комерцијална, дуванска страна", оценио је "Кришчен сајенс монитор". Уз то, не пријају ни записи да је у Џејмстауну на почетку владала толика беда да су, према накнадним открићима, прибегавали и међусобном убијању па и канибализму.

Заслужни археолог

Због тих и сличних неугодности, дуго се није проверавала прича да је остатке пионирског Џејмстауна неповратно однела и муљем затрпала река. Тек пре 14 година је археолог Вилијам Келсо, сам самцит, почео копање по острву и убрзо пронашао материјалне трагове знамените насеобине, да би се појачаним истраживањем на видело изнели многи детаљи заоставштине, сада изложени и реконструисани да служе као историјска и туристичка знаменитост.

Међу многобројним посетиоцима је била и четворогодишња девојчица Рејчел Секан – одевена у стилу Покахонтас. На питање новинара зашто је фасцинирана том личношћу из давне прошлости, одговорила је: "Зато што лепо пева". У руци је држала диск с Дизнијевим цртаним филмом "Покахонтас", а "Лос Анђелес тајмс" констатује да је и многим другим Американцима живље сећање на филмовану "индијанску принцезу" него на реалне пионире Џејмстауна.

Бајка прија души. Потискује много тога што би нацију могло да гуши, више него онај "живи споменик" који пуши.