Уместо капиталних машина остале су рупе

Србија је у дводеценијском кризном периоду поред фабрика, о којима се највише говори, изгубила више од 700.000 индустријских радника. Почетком деведесетих, индустрија Србије је за само двадесетак месеци готово заустављена, редукујући своју производну функцију за, у просеку, 60одсто. У високотехнолошким секторима, као што је производња електронских уређаја, машина алатки, мотора, ауто-индустрија или индустрија пољопривредних машина, пад је био већи, неретко и преко 80 одсто. У функцији су остали само они индустријски сектори који су прехрањивали становништво и обезбеђивали енергетску компоненту. Насупрот томе, процес ерозије људског ресурса није имао дисконтинуитет ове врсте, већ је имао монотони линеарно опадајући карактер. У просеку, Србија је годишње губила више од 34.000 индустријских радника. Тај тренд и даље постоји, јерје индустрија заправо један врло инертан систем; у индустрији се ништа не дешава брзо, ни раст, нити опадање, али ни промена тренда.

Паралелно са смањењем броја индустријских радника, мењала се и квалификациона структура. На основу Анкете о радној снази коју је 2011. године израдио Републички завод за статистику, дајемо графички приказ квалификационе структуре за секторе прерађиваче индустрије.

Ове податке је могуће комбиновати саиндиректно повезаним показатељима. На пример, осамдесетих и деведесетих година, на Машинском факултету Универзитета у Београду, годишње је продуковано од 70 до 100 инжењера производног машинства. То је профил који је генеричка компонента за индустријску производњу, посебно за домен прерађивачке индустрије. Данас је тај број око 20. То није последица пада квалитета образовног процеса, како се често тврди. Младе генерације бирају своју будућност посматрајући садашњост, а наша садашњост је деиндустријализација. Уместо у производне инжењере, ,,вуковци“ одлазе у куваре, педикире, маникире или на фитнес академије. Ми у овом тренутку можемо само да нагађамо колико од тих 20 дипломираних инжењера оде у индустрију.

Пре него што се крене у индустријализацију, неопходно је израдити технолошке мапе Србије. Нешто слично радили смо са пољопривредом прошле јесени.

Приватизоване фабрике које нису отишле у стечај по правилу су изведене из основне производне функције и технолошки су девастиране. Уместо машина или производних линија остале су рупе из којих штрче завртњеви за анкерисање. То су ,,технолошке рупе” које су у производном смислу фрагментирале технолошку базу индустријског система Србије. Такав је случај, на пример, са „Лола” Фабриком алатних машина (ФАМ), која је 1983. године уз енормне напоре купила порталну ЦНЦ глодалицу гигантских размера, „валдрих цобург”, како би кроз технолошки скок отворила нове просторе за тржишни раст (више од 70 одсто производње пласирано је у извоз, а годишњи финансијски обим те производње износио је више од 210 милиона долара). По одлуци тадашњег директора Николе Мирјанића и радничког савета, да би се обезбедила енормна финансијска средства за куповину овакве машине, годину дана је свим запосленим одбијано десет одсто од плате. Технолошка вредност машине била је таква да је она радила и за време санкција, не због потреба Србије већ западних компанија. Двадесетак година касније, комплетна фабрика „Лола” ФАМ је продата по цени управо те машине! Пет година од приватизације машина је продата, а иза ње је остао да зјапи гигантски темељ, у који је уграђено толико бетона и челика да би могла да се направе два солитера.

Нестанком ове јединствене машине Србија је изгубила способност да ствара широку класу производа. „Лола” ФАМ је данас претворена у браварску радионицу за заваривање челичних конструкција. То наравно, није одговорност новог власника, компаније „Монтавар”, која се увек бавила завареним конструкцијама. То је последица наше површности, неодговорности и неразумевања значаја технологије и инжењерства. Резултат је очигледан.

Професор Машинског факултета БУ, редовни члан Академије инжењерских наука Србије