Банатски антиантифашизам

У Зрењанину су ДСС и покрет Напред Банат покренули иницијативу да се град преименује у Петровград. Почела је нова парада мртвих – dead body politics. Нека је, ако је демократска? Може процедура бити коректна, али није демократска свака одлука која је донета већинским путем. Треба се запитати какве вредности носи покушај повратка имена мртвог краља у центар Баната. Зрењанин није само име палог борца, нити је пуки комунистички реликт. Више од тога, реч је о симболу антифашизма. Преименовати га у Петровград значи антиантифашизовати га. И то све увођењем монархијског симбола.

Имена улица и градова се не тичу само успомена на мртве личности него су и симболи вредности. Каквих? Потпуно опречне вредности се крију иза именица Зрењанин и Петровград. Зрењанин симболизује републику, грађанску државу, антифашизам и интернационалистичку левицу. Петровград је знамен монархије, династичке крви, власти по божјој милости, антиантифашизма и националне државе. Откуда ова иницијатива здесна? Да ли је на делу бизарна провинцијска конзервативна револуција као одсјај некадашње јогурт револуције? Или је можда ова иницијатива део општије антиантифашистичке идеологије ДСС-а, за чије челнике Недић јесте патриота а Љотић није фашиста.Да ли си у Србији већи патриота што си мањи антифашиста?

Не ради се дакле само о Зрењанину, него о Србији. Да ли је Петровград ваљан повод да се на овом месту још једном подсетимо шта је смисао симбола који нам се нуди? Да ли због јачања нације треба обновити монархијску културу? Да ли су напори српских младоконзервативаца природна реакција на комунистичку неправду и разумљив труд да се демистификује полувековни декретирани комунистички антифашизам? Да ли се у јавности формирају и учвршћују нове патриотске рестауративне заједнице сећања центриране око антикомуниста: Драже, Љотића или монархије. Зашто је монументализација монархије свуда друга страна релативизовања антифашизма?

Одавно знамо да конзервативци антифашизму супротстављају Хиландар и круну. Ако. Али нека се зна да је монархија историјски најтрајнији облик личне власти. Монарх влада по милости божјој, а тиме и изван правног склопа, па је његова власт приватноправне природе. Нема монарха са ограниченим мандатом, а теократија и патримонијализам су родно тле монархије. Нема монархије без црквеног посвећења ни краљева без попова. Зашто је то важно? Зато што су непогрешивост и неодговорност чворни садржаји монархије. Краљ одговара само богу.

Шта се још постиже променом имена града? Историја се скраћује за период од укидања имена Петровград до његове обнове. Ствара се нова хронологија. Враћање старог имена граду сабија време и приближава прошлост садашњици. Враћањем старог имена заправо се сугерише да се све понавља и да је све исто. Време кажу није бесповратно, напротив. Али нешто се овим краћењем историје и изоставља. Избацује се полувековно социјалистичко доба као уљез у националну историју и као одступање од нормалног тока времена. Реч је о експатриотизацији комуниста из живота обичних људи и о позиву на restitutio in integrum status quo ante комунизма. Порука која је упућена приликом дочека моштију краља Петра Другог у Београд 2013. јесте: настављамо тамо где смо заустављени након рушења монархије. Дакле, измена кључних симбола прошлости преко мртвих као њених важних симбола ренационализације и декомунизације јесте основа ревизије историје. Још више од ревизије, мртва тела стварају нови универзум смисла. Ради се о брисању епохе социјализма која смисао није тражила у прошлости него у будућности. Реч је о наметању новог морала, о новом дефинисању „осовинског” времена и о новом забораву ефемерних доба.

„Чему сва ова теорија” упитаће се конзервативци? Не тражимо ми божји мандат краља ни обнову харизме крви. Која монархија, нема везе! Ми хоћемо српски Банат и српски капитализам. Само зато нам требају попови и краљеви, круна и тамјан. Разумите нас! Добро вас разумемо! Али разумите и ви да Србија није монархистичка. Ту је народ у последња два столећа једног владара убио секиром, другог и трећег протерао, четвртог убио, петог чак са женом убио, а шестог збацио 1945. Тек су живописном седмом наследнику круне конзервативци вратили имовину на Дедињу. Шта ће нам онда монархијска симболика у 21. веку?

Професор Филозофског факултета у Београду