Светионик

Маргарет Тачер je свакако један од највећих политичара 20.века. Делим многа њена веровања и према њеним сам уобличавао многа своја политичка и идеолошка опредељења: верујем у људске слободе (нешто, значајним својим делом, различито од права), делим веру у слободно тржиште, као, између осталог, најбољи могући начин унапређивања економске ефикасности и подизања друштвеног благостања, верујем у политичке слободе и оштру дебату на сваку политичку тему, верујем у демократске процедуре, сматрам да демократије још увек нема без суверене државе суверених грађана, односно да је нема у мултинационалним политичким структурама попут ЕУ, али сва та слагања са њеним погледима на свет нису ни потребан ни довољан услов за оцену из прве реченице овог текста. Па да објасним зашто сматрам да је она великан.

Прво, преданост идејама. Попут оних да свако (нормалан) може да учини нешто за себе и своју породицу, да не треба да чека да то за њега ради неко други, понајмање држава,парама пореских обвезника. Да слобода појединца подразумева широки простор за сопствене одлуке, али и одговорност за резултате – пуно уживање у успеху, али и казну за неуспех. Пошто вас нису спутавали, не могу за ваш неуспех да буду криви неки други.

Друго, јасна визија. Најзначајнија је она слободног тржишта, на коме за сваког има места – и за богате и за сиромашне. Сваком се нешто нуди што он може да прихвати и свако може да понуди нешто што други прихватају. Сваком се омогућава да своју обдареност искористи на најбољи могући начин, да се обогати, да живи боље, а држава је ту да заштити свачију својину, не само својину изабраних. А притисак тржишта, односно конкуренције на њему, таква је да од свакога захтева његов максимум како би у том окружењу успеода учини нешто за себе и своју породицу.

Треће, одлучност у спровођењу те визије. Она је знала шта жели и какву Британију жели да остави иза себе. И на плану умањења буџетских расхода. И на плану укидања бирократских препрека пословању. И на плану умањења државне интервенције. И на плану приватизације. И на плану затварања непрофитабилних предузећа, па макар то били и рудници. И на плану поткопавања моћи синдиката које су угрожавале слободе послодаваца и на тај начин штитиле већ запослене на рачун незапослених. Нису је интересовале свакодневне анкете јавног мњења, колико је омиљена међу бирачима, осим наравно непосредно пре избора. Знала је да, неминовно, неће бити популарна у великом делу бирачког тела.

Четврто, решеност да се истраје и победи. Па стога није избегавала да се сукобљава. Концептуално, са онима који мисле другојачије („Волим расправу, волим дебату, не очекујем да неко седи и сложи се са мном – то није њихов посао.”). Вербално, са онима који су политички противници („Када би ме критичари видели како ходам по води, рекли би да то чиним због тога што не умем да пливам.”). Силом, са онима који су своја неслагања каналисали у уличне нереде, попут Скаргилових рударских синдиката или противника њене идеје о праведном локалном порезу („pool tax”). Уколико је било потребно и војно, са онима који нарушавају суверенитет Велике Британије, са онима који на међународном плану понижавају њену земљу. И ту више није битно ко је био у праву, да ли су острва Фокландска или Малвинска, већ да ли је неко био одлучан да покрене војну акцију због тога што је сматрао да је у праву и да треба да заштити своју земљу. А судбина флоте у јужном Атлантику је, као и политичка каријера Маргарет Тачер, висила о једном носачу авиона – дакле, о концу! Стога је њена пропаганда изјава на крају рата, „Велика Британије је опет велика!”, имала покриће. Сматрам да је то (политичка) храброст.

У данашњем политичком свету таквих нема. Не само да се по томе Србија не разликује од света, него је данашња политичка елита Србије светлосним годинама удаљена од личности Маргарет Тачер. Србија је у пролеће 2013. године земља политичких играча перолаке категорије, без икаквих убеђења, без било какве визије, без одлучности, без истрајности и без храбрости: једино у чему су сви они одлучни је да учине све што је потребно да и даље остану на власти, да се некако провуку у скупштину и да онда неком од комбинаторика, а то знају да раде, формирају нову коалицију неверујућих.

Уколико неко данас у Србији пожели да уради нешто за своју земљу, независно од тога да ли се слаже са идеологијом Маргарет Тачер, она му је оставила пример своје политичке праксе који ће за озбиљне државнике заувек остати – светионик!

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета Универзитета у Београду