Градови су гробнице за људе

Никола Коља Милуновић је истакнути вајар и професор на Aкадемији уметности Мегатренд универзитета. Споменик браниоцима Београда из 1915.године на Дорћолу, између осталог, једно је од његових значајнијих дела. Рођен у Београду, син Мила Милуновића, једног од наших најбољих сликара 20. века, академика и оснивача Факултета ликовних уметности у Београду, одрастао је на Топчидерском брду. Најпре су становали у Улици Васе Пелагића, а скулптор памти и трамвај "дванаестицу" који се туда спуштао и понекад превртао код здања БИГЗ-а.

За тај крај га, каже, везују успомене на фантастичне људе, све саме "оригинале" Београда. За алхемичаре живота, људе изван сваке конкуренције, али и на суморне догађаје непосредно после ослобођења.

Иако је његов отац тада већ био цењен сликар, времена су била таква да се прилично скромно живело. У садашњем Музеју краља Петра била је школа коју је учио Коља Милуновић. Тачно се сећа чуда када је први пут, на том месту, угледао ролетне, лакиран паркет који се цаклио до усијања и бидермајер фотеље које су Немци користили за време рата. После су отишли на Цетиње, где је вајар запамтио дуге зимске ноћи, обилне кише, громове од којих се све тресло и друговање са Данилом Кишом, који је тај период забележио у књизи "Рани јади".

Као на Сезановој слици

Живот у солитерима, живот са лифтом за њега је мучан. Пре би пристао да га нема, да не живи, да не постоји, него да станује у некој од београдских вишеспратница. Бетон, асфалт, гужва, мноштво људи, неартикулисаних гласова и крикова за Милуновића су одредница не само за биолошку него, пре свега, за стваралачку смрт.

Ипак, уметник који је недавно награђен високим признањем Културно-просветне заједнице за трајан допринос српској култури, најдуже је становао на Топчидерском брду. Четрдесет две године провео је на месту где се, како тврде хроничари друштвених збивања, кројила српска историја 20. века. У Толстојевој улици број 9.

– То је стара кућа која има богату и завидну традицију, у њу је навраћао и Никола Пашић. Живели смо у тој кући дуже од четири деценије. Отац је умро после седам година боравка у њој. Вероватно се њему кућа допадала, јер је изгледала као са Сезанових слика. Имала је велику башту са шумом. Лети је било дивно, док су зими били тешки услови за живот. Требало се загрејати. Била је то, у ствари, виноградарска кућа са каљевим пећима које су димиле. Дуго година смо се тако мучили. Заправо, та кућа у Толстојевој број 9 је подигнута  1900. године. Око ње је постојао земљани пут, а све остало су били виногради. Тек после тридесет пет година почела је изградња и осталих вила. У тој улици становао је и Пеко Дапчевић, генерал, шпански борац, писац и дипломата. Командант јединице која је 1944. године ослободила Београд. У близини се налазила резиденција енглеског амбасадора, а за слабе познаваоце Топчидерског брда можда треба рећи да је било и сасвим скромних кућерака, уџерица. После рата, недалеко од норвешке амбасаде, почео је да ради Центар за филм који су похађали наши највећи редитељи. Мени је архитектонски посебно била занимљива кућа рађена у јапанском стилу, од дрвета. Ту  је становао брат Мохамеда Резе Пахлавија, иранског шаха. Мршав човек, чудног лица. Прави Персијанац. Журке које је он организовао са најлепшим београдским девојкама брзо су се прочуле по дедињском и топчидерском крају. До нас је годинама живео писац Таса Младеновић, велики пријатељ мога оца. Толико живахан човек, непосредан, виталан. Из Толстојеве улице сам се одселио 2000.године. У почетку, тај одлазак је за мене представљао трауму. После неког времена, сам себи почео сам да се смејем. Чак ми је било криво што раније одатле нисам отишао. Кућа ми је изгледала тако оронуло, мрачно. Толстојева ми, данас, делује напуштено. Има још старог света. Нема живости у тој улици. Полупуста је. Додуше, тако је било и раније. Испод ње је Улица вајара Ђоке Јовановића. Ту су изграђене нове виле, а највише је, чини ми се, нападнута Ужичка улица – сматра Коља Милуновић.

Борба за простор

Уметник каже да њему нису страни сусрети са људима на београдским улицама. Воли ту мистерију разговора са непознанцима. Међутим, оно што посебно залази у његово видно поље јесу неконтролисани судари у простору.

– Београђани се често и неконтролисано сударају. Људи су избезумљени, нарочито жене стално јуре са неким пластичним кесама. Јуре да стигну, трче за тролејбусом, гурају се, газе, прескачу. У иностранству постоји неко неписано правило, да се људи готово не додирују. Мене је увек фасцинирало то сабијање људи на малом простору. То је монструозна идеја. Људи набијени као пацови у лонцу. У великим градовима зато долази до појачаног криминала, људи се боре за свој простор – уочава наш саговорник. Милуновић је тренутно ангажован на изради бисте Петра Лубарде која треба да буде постављена испред сликаревог легата у Илинчићевој улици, недалеко од Топчидерске звезде.

– Када сам био у Америци, пријатељ ми је замерио да сам много спор. И јесам. У Београду је одувек постојала та врста лежерности. Не дај Боже да се изгуби. Савремена техника има разорно дејство на човека. Зато су људи у великим градовима све више очајни. Са друге стране, сиромаштво ствара најпогубнија стања код човека. Људи који се не баве уметношћу тај притисак нису у стању да поднесу. У том смислу, уметник је заштићен. Он се затвори у свој свет и потпуно заборави на околину. Један чувени биолог недавно је у својој научној студији изразио огромну дозу забринутости. Истакао је да човек може да  живи само у људској заједници до висине свога рода. У родовској заједници. Велике градове садашњег формата, људска природа није пројектована да поднесе. Биолошки не може да издржи. Такви градови све више постају опасност за човека – закључује Коља Милуновић.