Недостају дневни психијатријски центри

Након масакра у Великој Иванчи, остало је отворено безброј питања, али чини се да највише трагамо за одговором на оно – да ли је ова трагедија могла да се спречи. Стручњаци за душу уједињени су у закључку да не постоји начин да се предвиди када ће и да ли ће нестабилне особе дићи руку на себе или на ближњег свог. Психијатри устају у одбрану тезе да је неупоредиво већи број убица у популацији такозваних нормалних особа и овај став илуструју статистиком која говори да је „већа шанса да страдате од удара грома него од руке менталног болесника”. Они, међутим, подсећају на чињеницу да су нашој земљи неопходни центри за заштиту менталног здравља у заједници.    

Статистика која у бројевима даје слику о бризи државе о психијатријским пацијентима, говори да у нашој земљи постоји 953 психијатра, 6.000 психијатријских постеља, 46 стационарних психијатријских установа и четири велике психијатријске болнице чији су капацитети константно – пуни. Особе које се налазе на челу ових установа кажу да су велике психијатријске болнице, нажалост, последња адреса за особе које се налазе са оне стране границе разума, јер је родбина практично „заборавила” на њихово постојање. Да би се психијатријски болесници лечили у друштвеној заједници потребне су нам куће на пола пута и дневни психијатријски центри, а реализацију овог концепта потребна је помоћ локалне самоуправе и стручних ресурса. А ми то немамо.

Неуропсихијатар др Никола Вучковић, члан Републичке стручне комисије за ментално здравље и управник Клинике за психијатрију из Новог Сада, каже да нашем друштву ургентно недостају центри за заштиту менталног здравља у заједници и додаје:

„Код психијатријских пацијената најпроблематичнија је контрола након изласка из болнице – с обзиром на то да закон лекарима налаже обавезу да их виде једном у три месеца, они немају увид да ли пацијенти у међувремену (не)узимају лекове који утичу на стабилизацију менталног стања. У првобитној верзији закона о заштити права особа са менталним поремећајима, који се дуго налази у скупштинској процедури, јер нема право првенства у односу на остале законе који се усвајају, предвиђено је оснивање ових центара у заједници, али су законодавци одустали од ове „ставке”, јер за то нема новца”, каже др Никола Вучковић.  

Милош Јанковић, заменик заштитника грађана, каже да је стручна служба републичког омбудсмана прошле године посетила Специјалну болницу за психијатријске болести „Др Славољуб Бакаловић” из Вршца и додаје да је у тренутку њихове посете у овој болници било смештено 820 пацијената – половина њих у болници је боравила дуже од једне године, а готово сваки осми пацијент (111 њих) ту је био преко десет година. Када ове податке укрстите са статистиком о смрти пацијената, која говори да сваке године на психијатријском одељењу умре између 300 и 400 људи, јасно је да ови људи не умиру од менталних проблема већ од старости. Другим речима, психијатријске болнице постале су последња животна адреса за особе са озбиљним менталним тегобама.

„Лекари који лече ове пацијенте кажу да се они не отпуштају из болница када престане потреба за болничким лечењем, јер у заједници није установљен систем који би им омогућио пружање неопходне здравствене заштите и социјалну подршку сходно њиховим потребама. То стање неће бити решено све док особе не одлазе у болнице ради лечења, а у центре за заштиту менталног здравља у заједници ради стручног надзора”, закључује Милош Јанковић.