Јавно расипништво

„Железнице Србије” завршиле су прошлу пословну годину, према речима њеног директора Драгољуба Симоновића, са губитком од 16,6 милијарди динара. Тај исти човек је, представљајући прекјуче, пред медијима, свој и учинак свог тима у минулих сто дана, рекао да је с мало више домаћинског односа према имовини и новцу Јавног предузећа „Железнице Србије”, уштедео ни мање ни више него 2,8 милијарди динара.

Наравно, не треба бити наиван, па рачунати да ће, пошто година има 365 дана, крај ове, 2013. бити дочекан са три и по пута већим резултатом. Та пука рачуница није срж ове приче. Биће шта ће бити. Показаће завршни рачун.

Намеће се, међутим, готово дечје питање – како је могуће да се у једном сиромашном предузећу, каква је „Железница”, које 2012. не би преживело без 14,8 милијарди државних субвенција, што је готово половина укупног прихода, а при том направи и 16,6 милијарди губитака, новац и имовина бездушно проарче без икакве одговорности.

Шта на то указује? Понајмање речи самог директора Симоновића, већ чињеница да је он успео да то јавно расипништво умањи за 2,8 милијарди динара. За свега сто дана. Шта да он то није урадио и да је све ишло по старом? Докле би то могло да иде? У недоглед, зар не? Ту је буџет. Сиротињски, у закрпама, дефицитима, али, ипак, довољно издашан да многе нерационалности и јавашлуке у јавним предузећима, попут „Железнице”, закрпи и плати.

Прича о томе како су јавна предузећа постала феуди партија на власти, које се постављањем својих кадрова на њихова руководећа места одужују утицајним и заслужним људима из својих странака, постаје више него отужна. Зашто нико није питао људе из претходне гарнитуре директора и управе, не само у „Железницама”, већ и у стотинама јавних предузећа од Републике до последње општине, шта сте урадили у претходне четири године? С каквим резултатом идете с тих функција?

Нико. Није било извештаја чак ни својим партијским шефовима и одборима. Било. Прошло. Чекамо следеће изборе и коалициони карусел. Можда се опет посрећи.

И гле чуда, нико ни од садашњих челника у јавним предузећима, после лањских избора и свих предизборних заклетви да неће бити политичког постављања, не затражи да јавно представе и понуде своје програме рада и стану иза њих с нечим чвршћим и вреднијим од партијске књижице с ниском нумером. Не. Ту су, па шта ураде.

„Железничар” је изашао са својим резултатима. Може му се и не мора веровати до краја, али и поред те сумње, има нешто од чега се не сме одустати. Држава, а не партије на власти, које су поставиле те и остале руководеће људе на челна места јавних предузећа, мора да затражи и добије извештаје о њиховом раду. Да за (не)учињено положе рачун. Ако чланови управе и директори банака, осигурања, могу доживотно да изгубе лиценцу за рђав рад, због чега то не би било запрећено и управницима јавних предузећа. Државни ревизор долази касно, када је млеко већ просуто.