Лепо време, лоша клима

Власници кафеа са баштама широм Европе задовољно трљају руке: лепо време у априлу донело је ранији почетак сезоне – и добру посету. Први цео пролећни месец имао је много више него обично сунчаних дана и мање сезонских киша. Француски метеоролози наводе да је то био 13. узастопни месец са необично високим температурама, док њихове немачке колеге бележе осам узастопних месеци у којима су мерења показивала вредности изнад просека. У Британији пак кажу да је минули април – 12 месеци који су му претходили – био најтоплији за готово 350 година…

Уживање у лепом времену покварили су, међутим, учестали извештаји по којима оно што чини пријатним седење у кафе-баштама – није добро за планету. Блага зима и пролеће које више подсећа на почетак лета сматрају се новим доказима да су климатске промене, односно глобално загревање, постали суморна чињеница која се више не може оспоравати и због које се мора нешто учинити.

То су управо учинили научници и политичари, представници око 120 земаља, који су на конференцији у организацији УН, окончаној у Бангкоку у петак у раним јутарњим сатима, постигли први глобални консензус прво о томе да је глобално загревање непосредна и сасвим извесна претња, као и о томе шта се мора учинити да се спречи могући сценарио катастрофе.

У Бангкоку је усаглашен трећи (од укупно четири) овогодишњи извештај Међувладиног одбора о климатским променама. Докази о томе да је драматичан пораст гасова који изазивају ефекат стаклене баште на планети главни узрочник пораста глобалне температуре нису више спорни, али су вођене жучне расправе око мера да се испуштање нових количина угљендиоксида ограничи тако да просечан пораст температуре до краја овог века не буде већи од некако подношљива два степена..

Консензус је ипак постигнут око тога да свет а у року од неколико деценија мора да диверсификује изворе енергије и смањи зависност од фосилних горива (угља и нафте), па макар то подразумевало и много ширу примену у неким аспектима такође спорне нуклеарне енергије. У завршном извештају се тако као циљ наводи стабилизовање концентрације CO2, сада процењене на 430 честица у милион (ППМ), на између 445 и 535 до 2030, што је изводљиво – и не претерано скупо. Укупно, цена заустављања глобалног загревања би износила око 0,12 одсто светског бруто производа годишње, или укупно три одсто до 2030, што је подношљиво ако се упореди са штетама које могу да настану од отопљавања ако се ништа не би предузимало.

ТЕМПЕРАТУРА УМЕСТО ТЕРОРИЗМА: Интонацију састанку у Бангкоку дала је несвакидашња седница Савета безбедности одржана средином априла, на којој није расправљано о променама граница, санкцијама, оружју за масовно уништавање или тероризму, већ о – температури.  Прва дебата о климатским променама у овом форуму вођена је на иницијативу Велике Британије, а фокус је био глобално загревање као фактор који угрожава  глобалну безбедност.

Дебата није изнедрила никакву резолуцију, али је донела занимљиву полемику. Најпре процедуралну: да ли је Савет безбедности уопште место за расправу о овој теми. Од пет сталних чланица овог тела, три (Кина, Русија и Америка)  имале су примедбе, премда не довољно тешке да би расправа била блокирана. Русија је сматрала да се "проблем превише драматизује",  Кина да се прекорачују надлежности, док Америка, по обичају, није желела било шта што би јој везивало руке.

КЛИМАТСКИ ТИТАНИК: Несвакидашњем састанку  Савета безбедности претходило је објављивање другог дела извештаја поменутог Међувладиног одбора за климатске промене који је своје прве закључке обелоданио у фебруару, констатацијом да су климатске промене "са извесношћу од 90 одсто" резултат човекових активности.

У другом извештају, експерти су се још више усредсредили на последице глобалног загревања, при чему је невесели закључак да ће највише погођени бити они који најмање доприносе климатским променама: неразвијене земље. Конкретно, оне у подсахарској Африци, и неке острвске земље Азије, као и густо насељена подручја у сливовима великих река.

Африка, континент са 840 милиона становника, који је у укупном гомилању CO2 у атмосфери од 1900. учествовао са мање од три одсто, сносиће највећи ризик од његових штетних последица. Председник Уганде Јовери Мосевини ово је окарактерисао као "истинску агресију", док је професор Хенри Милер, са Станфорд универзитета, дијагнозу поставио сликовитом метафором: "Катастрофе нису демократске – као што је у удесу ’Титаника’ страдало несразмерно много више путника са јефтинијим картама,  исти феномен имаћемо и код глобалног загревања".

УПОЗОРЕЊЕ АМЕРИЧКИХ ГЕНЕРАЛА: Да се клима разговора о клими неповратно променила, потврдило је и саопштење 11 пензионисаних америчких генерала, некада на изузетно важним положајима у Пентагону. На 63 стране, чији је садржај обелодањен уочи поменуте седнице СБ, они су Бушову администрацију позвали да се адекватније суочи са климатским променама, јер би оне могле да буду "значајан изазов националној безбедности". Они то доказују проценама како глобално загревање може да постане фактор нестабилности у појединим деловима света и како несташице воде и оскудице хране у појединим земљама Африке и Азије могу да покрену нове сукобе и таласе миграната ка богатијим земљама.

"На најједноставнијем нивоу", истичу генерали, "климатске промене имају потенцијал да покрену природне и хуманитарне катастрофе са којима поједине владе неће моћи да се носе и чије ће димензије увелико надмашити оне које имамо данас." Генерали сматрају и да ће климатске промене продужити и главну америчку преокупацију – рат против тероризма.

Генералски извештај је, могло би се рећи, потврдио да проблем глобалног загревања почиње да се много озбиљније схвата и у Америци, која је иначе главна опозиција покретању глобалне акције да се у овој области формулишу и реализују мере које би биле адекватне претњи. Иако главни загађивач: у укупном испуштању СО2 у атмосферу Америка учествује са 29 одсто, политика Вашингтона је сада да се не и предузима било шта што би угрозило економски раст или мењало начин живота: уместо тога нагласак се ставља на повећање енергетске ефикасности.

Али недавна пресуда Врховног суда по којој влада може да ограничи нивое штетних емисија, Бушово признање у обраћању нацији да је глобално загревање "реалан проблем", као и публицитет који добија кампања бившег потпредседника (и несуђеног председника) Ал Гора, чији је документарац о климатским променама добио Оскара, сведоче да се и тамо нешто мења.

Један од индикатора да се овај проблем сагледава све реалније је и чињеница да је у 40 различитих савезних држава САД предложено око 300 закона који се на овај или онај начин баве климатским променама.

КАКО ПРИВОЛЕТИ КИНУ: Многи, међутим, сматрају да Америка држи само један од кључева за решење овог проблема. Има их неколико, а други, а ускоро и први по важности, у рукама је Кине, која ће, према најновијим проценама, много брже него што је првобитно очекивано, већ за неколико година, од САД преузети не баш пријатну титулу главног загађивања атмосфере угљендиоксидом.

За захуктаном економијом, која последњих година расте по стопи од 10 одсто, Кина има и растуће апетите за енергијом, које задовољава тако што по две термоелектране од 500 мегавата почиње да гради – сваке недеље. Све се при том хране угљем, по климу најштетнијим горивом. Кина има угља у обиљу, и не може себи да приушти да скупљим технологијама нашкоди својој економији. Како је то описано у једној од анализа овог аспекта кинеских прилика, "радник који кашље политички је мање опасан од радника без посла". Решења проблема са СО2 нема без Кине – а Кина тек треба да пронађе економску мотивацију да се укрца у глобални еколошки воз.

У сличној позицији је и друга азијска сила у економском успону: Индија. И тамо је угаљ главни генератор електричне енергије. Као ни Кину, ни Индију као земљу која има званични статус "земље у развоју" не обавезује Кјото протокол. И једну и другу би на промену еколошке димензије економског развоја могли да подстакну само економски интереси.

ГЛОБАЛНИ ПРОЈЕКАТ: Тих интереса неће бити све док свет у целини не промени зависност од "фосилних горива" и не почне нека нова енергетска револуција. Научници који су потписали најновији климатски извештај сматрају да би то требало да буде глобални пројекат. "Ми треба да се ослободимо 175 милијарди тона угљендиоксида у следећих 50 година", каже Стивен Пакала, амерички професор екологије. Бил Колинс, експерт који је био на челу експеримента којим су симулиране климатске промене, има мање сликовито, али убедљивије поређење: "Ми смо усред једног неконтролисаног експеримента у јединој кући коју имамо…"