Lepo vreme, loša klima

Vlasnici kafea sa baštama širom Evrope zadovoljno trljaju ruke: lepo vreme u aprilu donelo je raniji početak sezone – i dobru posetu. Prvi ceo prolećni mesec imao je mnogo više nego obično sunčanih dana i manje sezonskih kiša. Francuski meteorolozi navode da je to bio 13. uzastopni mesec sa neobično visokim temperaturama, dok njihove nemačke kolege beleže osam uzastopnih meseci u kojima su merenja pokazivala vrednosti iznad proseka. U Britaniji pak kažu da je minuli april – 12 meseci koji su mu prethodili – bio najtopliji za gotovo 350 godina…

Uživanje u lepom vremenu pokvarili su, međutim, učestali izveštaji po kojima ono što čini prijatnim sedenje u kafe-baštama – nije dobro za planetu. Blaga zima i proleće koje više podseća na početak leta smatraju se novim dokazima da su klimatske promene, odnosno globalno zagrevanje, postali sumorna činjenica koja se više ne može osporavati i zbog koje se mora nešto učiniti.

To su upravo učinili naučnici i političari, predstavnici oko 120 zemalja, koji su na konferenciji u organizaciji UN, okončanoj u Bangkoku u petak u ranim jutarnjim satima, postigli prvi globalni konsenzus prvo o tome da je globalno zagrevanje neposredna i sasvim izvesna pretnja, kao i o tome šta se mora učiniti da se spreči mogući scenario katastrofe.

U Bangkoku je usaglašen treći (od ukupno četiri) ovogodišnji izveštaj Međuvladinog odbora o klimatskim promenama. Dokazi o tome da je dramatičan porast gasova koji izazivaju efekat staklene bašte na planeti glavni uzročnik porasta globalne temperature nisu više sporni, ali su vođene žučne rasprave oko mera da se ispuštanje novih količina ugljendioksida ograniči tako da prosečan porast temperature do kraja ovog veka ne bude veći od nekako podnošljiva dva stepena..

Konsenzus je ipak postignut oko toga da svet a u roku od nekoliko decenija mora da diversifikuje izvore energije i smanji zavisnost od fosilnih goriva (uglja i nafte), pa makar to podrazumevalo i mnogo širu primenu u nekim aspektima takođe sporne nuklearne energije. U završnom izveštaju se tako kao cilj navodi stabilizovanje koncentracije CO2, sada procenjene na 430 čestica u milion (PPM), na između 445 i 535 do 2030, što je izvodljivo – i ne preterano skupo. Ukupno, cena zaustavljanja globalnog zagrevanja bi iznosila oko 0,12 odsto svetskog bruto proizvoda godišnje, ili ukupno tri odsto do 2030, što je podnošljivo ako se uporedi sa štetama koje mogu da nastanu od otopljavanja ako se ništa ne bi preduzimalo.

TEMPERATURA UMESTO TERORIZMA: Intonaciju sastanku u Bangkoku dala je nesvakidašnja sednica Saveta bezbednosti održana sredinom aprila, na kojoj nije raspravljano o promenama granica, sankcijama, oružju za masovno uništavanje ili terorizmu, već o – temperaturi.  Prva debata o klimatskim promenama u ovom forumu vođena je na inicijativu Velike Britanije, a fokus je bio globalno zagrevanje kao faktor koji ugrožava  globalnu bezbednost.

Debata nije iznedrila nikakvu rezoluciju, ali je donela zanimljivu polemiku. Najpre proceduralnu: da li je Savet bezbednosti uopšte mesto za raspravu o ovoj temi. Od pet stalnih članica ovog tela, tri (Kina, Rusija i Amerika)  imale su primedbe, premda ne dovoljno teške da bi rasprava bila blokirana. Rusija je smatrala da se "problem previše dramatizuje",  Kina da se prekoračuju nadležnosti, dok Amerika, po običaju, nije želela bilo šta što bi joj vezivalo ruke.

KLIMATSKI TITANIK: Nesvakidašnjem sastanku  Saveta bezbednosti prethodilo je objavljivanje drugog dela izveštaja pomenutog Međuvladinog odbora za klimatske promene koji je svoje prve zaključke obelodanio u februaru, konstatacijom da su klimatske promene "sa izvesnošću od 90 odsto" rezultat čovekovih aktivnosti.

U drugom izveštaju, eksperti su se još više usredsredili na posledice globalnog zagrevanja, pri čemu je neveseli zaključak da će najviše pogođeni biti oni koji najmanje doprinose klimatskim promenama: nerazvijene zemlje. Konkretno, one u podsaharskoj Africi, i neke ostrvske zemlje Azije, kao i gusto naseljena područja u slivovima velikih reka.

Afrika, kontinent sa 840 miliona stanovnika, koji je u ukupnom gomilanju CO2 u atmosferi od 1900. učestvovao sa manje od tri odsto, snosiće najveći rizik od njegovih štetnih posledica. Predsednik Ugande Joveri Mosevini ovo je okarakterisao kao "istinsku agresiju", dok je profesor Henri Miler, sa Stanford univerziteta, dijagnozu postavio slikovitom metaforom: "Katastrofe nisu demokratske – kao što je u udesu ’Titanika’ stradalo nesrazmerno mnogo više putnika sa jeftinijim kartama,  isti fenomen imaćemo i kod globalnog zagrevanja".

UPOZORENjE AMERIČKIH GENERALA: Da se klima razgovora o klimi nepovratno promenila, potvrdilo je i saopštenje 11 penzionisanih američkih generala, nekada na izuzetno važnim položajima u Pentagonu. Na 63 strane, čiji je sadržaj obelodanjen uoči pomenute sednice SB, oni su Bušovu administraciju pozvali da se adekvatnije suoči sa klimatskim promenama, jer bi one mogle da budu "značajan izazov nacionalnoj bezbednosti". Oni to dokazuju procenama kako globalno zagrevanje može da postane faktor nestabilnosti u pojedinim delovima sveta i kako nestašice vode i oskudice hrane u pojedinim zemljama Afrike i Azije mogu da pokrenu nove sukobe i talase migranata ka bogatijim zemljama.

"Na najjednostavnijem nivou", ističu generali, "klimatske promene imaju potencijal da pokrenu prirodne i humanitarne katastrofe sa kojima pojedine vlade neće moći da se nose i čije će dimenzije uveliko nadmašiti one koje imamo danas." Generali smatraju i da će klimatske promene produžiti i glavnu američku preokupaciju – rat protiv terorizma.

Generalski izveštaj je, moglo bi se reći, potvrdio da problem globalnog zagrevanja počinje da se mnogo ozbiljnije shvata i u Americi, koja je inače glavna opozicija pokretanju globalne akcije da se u ovoj oblasti formulišu i realizuju mere koje bi bile adekvatne pretnji. Iako glavni zagađivač: u ukupnom ispuštanju SO2 u atmosferu Amerika učestvuje sa 29 odsto, politika Vašingtona je sada da se ne i preduzima bilo šta što bi ugrozilo ekonomski rast ili menjalo način života: umesto toga naglasak se stavlja na povećanje energetske efikasnosti.

Ali nedavna presuda Vrhovnog suda po kojoj vlada može da ograniči nivoe štetnih emisija, Bušovo priznanje u obraćanju naciji da je globalno zagrevanje "realan problem", kao i publicitet koji dobija kampanja bivšeg potpredsednika (i nesuđenog predsednika) Al Gora, čiji je dokumentarac o klimatskim promenama dobio Oskara, svedoče da se i tamo nešto menja.

Jedan od indikatora da se ovaj problem sagledava sve realnije je i činjenica da je u 40 različitih saveznih država SAD predloženo oko 300 zakona koji se na ovaj ili onaj način bave klimatskim promenama.

KAKO PRIVOLETI KINU: Mnogi, međutim, smatraju da Amerika drži samo jedan od ključeva za rešenje ovog problema. Ima ih nekoliko, a drugi, a uskoro i prvi po važnosti, u rukama je Kine, koja će, prema najnovijim procenama, mnogo brže nego što je prvobitno očekivano, već za nekoliko godina, od SAD preuzeti ne baš prijatnu titulu glavnog zagađivanja atmosfere ugljendioksidom.

Za zahuktanom ekonomijom, koja poslednjih godina raste po stopi od 10 odsto, Kina ima i rastuće apetite za energijom, koje zadovoljava tako što po dve termoelektrane od 500 megavata počinje da gradi – svake nedelje. Sve se pri tom hrane ugljem, po klimu najštetnijim gorivom. Kina ima uglja u obilju, i ne može sebi da priušti da skupljim tehnologijama naškodi svojoj ekonomiji. Kako je to opisano u jednoj od analiza ovog aspekta kineskih prilika, "radnik koji kašlje politički je manje opasan od radnika bez posla". Rešenja problema sa SO2 nema bez Kine – a Kina tek treba da pronađe ekonomsku motivaciju da se ukrca u globalni ekološki voz.

U sličnoj poziciji je i druga azijska sila u ekonomskom usponu: Indija. I tamo je ugalj glavni generator električne energije. Kao ni Kinu, ni Indiju kao zemlju koja ima zvanični status "zemlje u razvoju" ne obavezuje Kjoto protokol. I jednu i drugu bi na promenu ekološke dimenzije ekonomskog razvoja mogli da podstaknu samo ekonomski interesi.

GLOBALNI PROJEKAT: Tih interesa neće biti sve dok svet u celini ne promeni zavisnost od "fosilnih goriva" i ne počne neka nova energetska revolucija. Naučnici koji su potpisali najnoviji klimatski izveštaj smatraju da bi to trebalo da bude globalni projekat. "Mi treba da se oslobodimo 175 milijardi tona ugljendioksida u sledećih 50 godina", kaže Stiven Pakala, američki profesor ekologije. Bil Kolins, ekspert koji je bio na čelu eksperimenta kojim su simulirane klimatske promene, ima manje slikovito, ali ubedljivije poređenje: "Mi smo usred jednog nekontrolisanog eksperimenta u jedinoj kući koju imamo…"