Прича о љубави у Долини јоргована

Маглић – Ево се јутро заинатило узводно Ибром, к’о да га први пут види... Као да га је то с мраком неко пролио ту и као да му вековима не носи исте поздраве с Косова... И опет је напујдало сунчеве хајкаче да му клисуром сиђу на обале и дреком га поплаше.

Ћути Маглић, не проговара. Гледа прастари камени "чобан", са свог брега, како за његову наклоност "овнови" покидаше рогове и разбише чела. Зна их он као што их нико не зна и зна да ће их и овај бес проћи.

Није одвајкада било тако. Не док су овом долином цвали јорговани и мирисно носили глас маглићка клепала старим Расом. Земљом Немањића.

– Ето данас је још само име остало – Долина јоргована. Ниједног више нема ту где их је наш свети краљ Урош из неизмерне љубави посадио својој Јелени, од француске краљевске лозе, Анжујске, да јој јутра миришу и сећају на родну Провансу – вели Ђорђије Стошић, старина са студеничких брда. Једра, здрава сељанска памет, дуге мисли и кратког збора. "Обрастао" у ону модру, корасту кожу, под коју су ветрови  годинама закивали сунце и мраз, једнако сурово.

Горде се шарке и поскоци, своји на своме. Чувају Маглић – град дуже него што су то људи знали. Повуку се у страну, таман колико да прођемо, све истим стопама и сви истим стопама. Па се врате, као да слуте да нас Маглић неће пустити назад...

– Колико знам, а знам, децо... памтим и превише за један живот, нико још не зна ни откуд овде тврђава, нити ко је подигао. Столовали су у њој наши свети краљеви, писали монаси своја писанија, крила се нејач и војска староставна пред ударом Турака, али, ето, камен ћути. Осам стотина лета. Или га је сам Господ снео са небеса и поставио ту, или га је ова светачка земља породила да не самују Студеница, Градац, Сопоћани, Жича... – што старац помене, туд и шаком крене. Нити је опсена, нити нас је жеља преварила, већ јасно видимо да којим год редом покаже на манастире руком упише крст у ваздуху. Не зна ни да то чини, нити му говоримо. Можда је то аманет маглићких монаха да и када њих не буде неко, у њихово име, до века благосиља долину Ибра и намернике у њој...

Ево нас сад ту где ова прича заправо почиње и где једино може да се сврши. Под манастиром Градац, задужбином свете краљице Јелене Анжујске, мајке наших једнако светих краљева Милутина и Драгутина. Оне у чију је непролазност, од данашњег Краљева до вечите Рашке, све мирисало јоргованима.

– Има ли икакве потребе да објашњавам откуд баш ја, данас и баш овде? Само чиним оно што је одавно требало учинити. Да опет све сећа на њу и њега. Вашу дивну краљицу, нашу принцезу, моју преткињу и вашег великог краља – ужелели су се ови крајеви тог језика и мирног наречја Провансе. Француског, наравно. Пред нама са бусеном младог јоргована стоји његово краљевско височанство, принц Шарл Филип де Орлеан, војвода од Анжуја. Дошао је да обнови завештање, његове и лозе Немањића.

Да од Столова и Чемерна, Ибра и Ситнице, манастира рашких, испосница светосавских, свих козјих стаза, богаза, потока, хладних врела... сваки удах буде осмовековна прича о љубави.

– Чини ми се да ће сад бити некако лакше. Да ће, што се оно каже, све доћи на своје, Богу хвала – збори госпођа Цветанка, гледајући пут војводе анжујског, као да пут живе историје гледа. Спусти ли му руку на раме, чини јој се биће к’о да је на ћивот свете краљице спустила... Сабрало се људи, једнако као де се светачке мошти враћају земљи.

И скоро да је тако. Сваки је јоргован овде одавно крштен и сваки је крст ту мирисао јоргованом. Није то тек цвет, нити је ово тек слово о обичном цвету. Кореном нам је и он, у корену, колико и божур.

Мирисне богомоље што исповедаше векове, којих, жаловно, више нема тамо где најлепше миришу...

--------------------------------------------------------------------------

Вратимо лепоту рекама

Цела ова дивна идеја је потекла од београдског Еколошког центра "Вратимо лепоту рекама", на чији позив и у чијој организацији је анжујски принц и посетио Долину јоргована и засадио, први у низу. Можда је мало познато да је оснивач и главни прегалац поменутог Еколошког центра, госпођа Весна де Винча (некадашња Југовић), народу далеко познатија као алфа и омега овдашњег избора за најлепшу девојку Србије, илити једноставније, мис. Није згорег поменути да је и наша новинска кућа, изузев писања, крајње активно учествовала у обнови завештања краља Уроша, тачније да је у  име редакције, посађен један "Политикин јоргован".