Анкетни одбори за страначки маркетинг

Уколико данашњи наставак још 14. фебруара започете конститутивне седнице Народне скупштине Србије буде успешан и парламент коначно добије руководство, а уз то стигне и вест да је постигнут договор о влади, чиме би се отклонила "опасност" од нових избора, посланици ће најзад почети и да стварно зарађују плату. Судећи по досадашњим најавама, могло би се догодити да прве дебате воде не о законским предлозима, већ о захтевима за образовање анкетних одбора. Јер, до сада су се већ две странке изјасниле да ће први предлози које ће упутити новом сазиву скупштине односити управо на формирање анкетних одбора. 

Тако Либерално демократска партија сматра да један такав одбор треба што пре да утврди истинитост тврдњи ове партије да "Мирослав Мишковић, власник ’Делта холдинга’ држи све медије под контролом". А Ивица Дачић, лидер СПС-а недавно је најавио да ће након конститусања парламента поднети захтев за формирање анкетних одбора, који би утврдили "истинитост навода Стејт департмента да је из Србије после 2000. године изнет новац на Кипар" и "чињенице о законитости спроведених приватизација".

Афере које су често потресале Србију биле су увек повод да нека партија помене или званично затражи формирање анкетног одбора, који би требало да утврди "све чињенице и усвоји закључке, који ће бити смернице за поступање надлежних државних органа".  Једини конкретни резултати оваквих "утврђивања истине", били трошкови ових ад хок формираних тела, па, ипак, захтеви за њиховим формирањем не престају.

Већина представника странака, незванично ће рећи како ни не очекује да ова тела утврде истину, али "важно је да се изложе сви аспекти неке афере и да се јавност узбурка". Званично ће, међутим, сви тврдити да су анкетни одбори потребни. Ипак, има и оних који кажу да овако како су сада дефинисане надлежности анкетних одбора, од њих се не може много очекивати.

Душан Пророковић, функционер и посланик ДСС-а, каже да би, кад се буде мењао садашњи Пословник, анкетни одбори морали добити, као у неким парламентима западних земаља, много већа овлашћења. На пример, каже Пророковић, требало би, на неки начин, да им се омогући и да спроведу неке истражне радње, али и да се пропише како су њихове одлуке обавезујуће, јер се, у супротном, не може много постићи.

Сузана Грубјешић, члан Председништва Г17 плус каже да досадашњи анкетни одбори нису послужили сврси због које су оснивани, дакле утврђивању истине о нечему. "Осим анкетног одбора за утврђивање истине о несталим бебама из породилишта, сви остали су послужили у маркетиншке сврхе оних који су их предлагали".

Рад свих досадашњих анкетних одбора углавном потврђују ову оцену. Додуше, пошто су најзанимљивији анкетни одбори радили уз директан ТВ пренос, јавност је имала прилику да чује много тога, али не и да добије јасан одговор шта је истина у аферама које су ти одбори истраживали.

Један од анкетних одбора, чији рад је директно преношен, био је онај, који је формиран у јулу 2002. године, а који је требало да утврди да ли је Војислав Коштуница, тадашњи председник СРЈ прислушкиван и да ли је било налога да војска "упадне у просторије владиног бироа за комуникације". Како је то све изгледало, најбоље сведочи то што су несрећни конобари и кувари морали да се сете сваке кафе коју су однели у кабинет председника СРЈ. Епилог ове приче јесте да су анкетни одбор напустили представници готово свих странака, укључујући и ДСС, а остали су само представници ДОС-а који су подржавали владу. Закључено је да није било прислушкивања Војислава Коштунице, а да је од ВЈ тражено предузимање оперативних мера према Бироу. Онда су се ТВ камере угасиле и све је лепо заборављено, осим трошкова овог анкетног одбора, а он је за месец дана рада потрошио пола милиона динара, од тога је 15.372 динара отишло на репрезентацију (кафе, сокови, кисела вода).

И у претходном скупштинском сазиву одмах се кренуло са оснивањем анкетних одбора. Тако је, на предлог СРС-а, основан анкетни одбор за утврђивање "свих чињеница везаних за трговину струјом и банкарске послове у вези с тим". Опет се недељама радило пред ТВ камерама, иако обичан гледалац тешко да је разумео о чему се ту ради с обзиром на то да је свако имао свог стручњака, који је исте податке тумачио као губитке или добитке. Резултат – четири извештаја једног анкетног одбора, који никад нису стигли пред посланике и крај.

Анкетни одбор који је, на предлог Човићевог СДП-а, испитивао чињенице о локалним изборима у Београду, утврдио је да је било неправилности, мада се са таквом оценом није сложио Милан Марковић (ДС). Извештај је, без Марковића, усвојен, али, такође, никада није стигао пред посланике.

Велику аферу о приватизацији фабрике "Књаз Милош", парламент је, на предлог СПС-а, преточио, такође, у анкетни одбор, радио је без ТВ камера, али није урадио ништа, јер на крају није било сагласности о закључцима.

Једини одбор који је завршио рад, и чији извештај је усвојио парламент био је онај о несталим бебама из породилишта. Али, ту није било никаквих политичких интереса, нити је неко некога оптуживао за "крађу, фаворизовање својих људи у приватизацији...". А није било ни конкретног резултата после усвајања тог извештаја.