Рурални Београд – две трећине престонице

Колико год сметала „префињеном” уху староседелаца из круга двојке, провинцијска подбадања о Београду као „нашем највећем селу” нису без основа. У свакој шали има пола истине, а у овој, о аграрном карактеру престонице проценат тачности је приближно 70 одсто. Toлико је и учешће пољопривредног земљишта у укупној површини Београда.

Не само да је више од две трећине главног града покривено претежно ораницама и баштама већ и од 166 насеља у 17 престоничких општина, урбаних има свега 27. То су званични подаци Института за економику пољопривреде у Стратегији развоја пољопривреде до 2015.

Осталих 139 насеља сврставају се у мешовита и рурална. Због такве категоризације тешко је утврдити тачан број типичних села, тим пре што и у мешовитим местима има руралних обележја.

Главни извор рада на овим подручјима је, разуме се, пољопривреда, а у плану је и афирмација сеоског туризма. И док воће из Гроцке храни Русе, Лазаревчани узгајају винову лозу на местима где су исти посао обављали стари Римљани.

А за то што Београђани уз ручак могу да једу и салату заслужни су повртари са палилулске десне обале Дунава. Рурални Београд је и постојбина појединих аграрних „брендова”, као што је сир из Зуца за чије се „брендирање” побринуо и сам Тито.

Житељи овог подавалског села уједно су својеврсна комуна усред престонице, јер новац стечен од продаје њива улажу у изградњу сопственог насеља.

У београдском атару очигледно је географско разграничење аграрних делатности.

– Гроцка je синоним за воћарство – узгајање плодова је, према књизи „Век грочанског воћарства”, Тихомира Николића, зачето у овом делу града, крајем 19. века. Близина Дунава и плодност земље главни су разлози због којих грочанска насеља – Гроцка, Ритопек, Болеч, Заклопача, Бегаљица, Брестовик и друга – имају капацитете да годишње произведу 65.000 тона воћа: јабука, бресака, јагода, кајсија... „Српска Калифорнија”, како су je називали у златна времена, и данас извози плодове, па тако трешње из Ритопека одлазе на руско тржиште.

– На другом крају града, у селу Зеоке код Лазаревца, постоји традиција виноградарства још од римског доба.

– На десној обали Дунава у општини Палилула, налазе се Велико Село, Вишњица и Сланци – насеља која деценијама прехрањују Београд поврћем. Зелена салата, лук, купус, тиквице расту на њивама и у пластеницима разбацаним по крајолику ова три села удаљених десетак километара од центра града.

– „Оазе” ратарства и сточарства су општине Обреновац, Сурчин, Земун, Барајево, Вождовац, Лазаревац... Од сточарске производње најзаступљеније је говедарство и млекарство, а понегде има и аутохтоних врста, попут мангулице моравке из Дудовице крај Лазаревца.

Зучани – вредни и амбициозни

Дотрајалу зграду земљорадничке задруге у центру Зуца мештани планирају да сруше. Ако не пожуре, неће ни морати да остваре замисао: руина изгледа као да ће се сама од себе стропоштати.

Пред таквим призором, намерник би помислио да око 2.500 мештана овог подавалског села дели судбину руралних насеља широм Србије; да млади одавде беже главом без обзира у град, остављајући старије на запарложеним имањима.

Али... Преко пута некадашњег сакупљалишта пољопривредних производа је црква. Нова. Има неуобичајено име – Храм нерукотвореног лика господњег. Житељи су финансирали подизање.

Сакупили су и новац за преуређење оближње школе и за халу која треба да се изгради у дворишту осмолетке назване по Васи Чарапићу, устанику против Турака и змају од Авале. И међу сеоским кућама има доста лепих, недавно изграђених, са чистим фасадама без зуба времена.

Као најпрофитабилније привредне „гране” у Зуцу мештани наводе „пољопривреду и запослење у Београду”. То не значи да овде нема посла, говори Милић Вукашиновић, председник месне заједнице, који при упознавању са екипом „Политике” наводи своју нову апозицију: „Нисам рокер из ’Великог брата’”.

– Најпознатији овдашњи производ је млади зучки сир, са којег се не скида кајмак. Данас се прави у тридесетак кућа. Његова производња доведена је до врхунца када је својевремено Тито ангажовао технолога из „Имлека” да дође овде и унапреди начин справљања – каже Вукашиновић.

Узгајају се у Зуцу и ратарске културе – кукуруз, пшеница и остала „класика” – а чувен је био и овдашњи купус. Највећи профит мештани су „обрнули” пре пет година, изван пољопривреде. Тада су продали 250 хектара земље код оближњег ауто-пута – махом оне на којој су узгајали купус.

Велике фирме нудиле су знатно више новца Зучанима од тржишне вредности плацева, како би на њима могле да изграде објекте када овуда прође обилазница око Београда. Процењује се да се на тај начин у село слило 60 милиона евра. Од тада су подигнуте бројне куће, опремљени возни паркови, купљена механизација...

– Зуце данас има водовод, завршена је и канализација за коју се чека да проради. Ветеринарска станица је пропала, али стоку у селу лечи приватни ветеринар. Општина је отворила пре три године нову амбуланту – наводи Вукашиновић.

Сеоску школу похађа 180 ђака. Има и младих, којима су на располагању оскудни ресурси за убијање слободног времена: кафаница и кладионица. За већи провод, ни Београд није далеко. Може и ГСП-ом, мада само до поноћи и од четири ујутру. Осим ноћног превоза, у Зуцу мањкају и други комунални садржаји.

– Фали још четрдесетак бандера и тротоари у главној улици. Ред вожње јавног превоза често се не поштује, а и аутобуси су дотрајали. Одношење смећа плаћамо десет пута скупље јер се мери по квадратури. Житељи Миријева, Великог Села, Сланаца и других места која су проглашена посебним насељима дају фиксну своту по кућном броју, и ми сматрамо да треба да имамо такав статус – истиче Вукашиновић.

Упркос свему, чини се да су мештани оптимистични. Утисак да је Зуце далеко од запарложених села по Србији стиче се и погледом на једну од кућа недалеко од центра са црквом, на чијој се капији беле свадбени украси.

Туристички „мастерплан”

Рурални туризам је перспектива Зуца, сматра архитекта Слободан Митровић, мештанин и један од иницијатора изградње транзитног туристичког комплекса надомак Авале, близу ауто-пута.

– Идеја је да се овде, на пола пута између Минхена и Истанбула, подигну садржаји за одмор и обилазак возача. Њима би Зуце могло да пружи услуге приватног смештаја, а путници би обилазили Авалу и околне атракције. За тај подухват биле би потребне мале инвестиције, јер локација за изградњу комплекса није толико отворена према ауто-путу па нема дивље градње – каже Митровић.

Не крије оптимизам јер, додаје, када је пре неку деценију предлагао да се подигну „Генексови” смештајни капацитети на Копаонику, хтели су да му ставе лудачку кошуљу, а онда су тамо никла ексклузивна угоститељска здања.