Зашто се подизала напетост због датума

Насупрот уверењу ствараном у јавности у последње време, премијер Ивица Дачић изјавио је да 16. април – када висока представница ЕУ Кетрин Ештон и Европска комисија подносе извештај за Савет министара – није „дан д”, да се одлука о датуму доноси у јуну, те да се не може искључити могућност да извештај о напретку буде промењен. Премијер је нагласио да се данас неће срушити сви српски снови о европским интеграцијама, ни о Косову и Метохији и додао да ће сванути и 17. април.

Шта је онда био разлог дизања тензије због добијања датума? Надгорњавање унутар владајуће коалиције, некаква тактика да се добије што је могућно више у преговорима с Приштином или нешто треће? Мотиви због којих је подгревана атмосфера, према оцени посматрача, нису баш најјаснији.

Социолог Владимир Вулетић каже да је тешко рећи да ли је тензија стварана због унутрашњополитичких разлога или због постизања боље позиције у преговорима. „У сваком случају, тај ’дан д’ није нешто што је потпуно измишљено. Наравно, није реч о једном конкретном дану. Реч је о томе да постоји одређени рок, што ми овде често заборављамо. Када се праве одређени планови и планирају одређене активности, онда је у европском духу да постоје одређени рокови за завршавање неких ствари”, објашњава он и признаје да се сада „већ стиче утисак да је било одређене калкулације у вези са тим ’даном д’, са наше стране”, јер „кад је тај дан прошао, видели смо да постоји могућност да се неки нови дан појави као рок за закључење споразума”.

Упитан колико у подизању тензија има заправо жеље да се у преговорима постигне више, одговара да „упркос томе што са наше стране стално долазе поруке да ће став Београда бити јединствен, јасно је да потпуног јединства у Београду нема око тога шта је оно што се може прихватити а шта се не може прихватити”.

Кад је реч о евентуалним унутрашњим разлозима за подизање температуре, он указује да би се, када би се у вези са преговорима све одмах завршило, могао створити утисак да су преговарачи одмах попустили, а то би онда бирачи могли да казне. Овако, преговарачи ће моћи да кажу да су, после тешке политичке борбе, ипак нешто постигли, а то би, потом, могло да донесе додатне политичке поене.

Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”, сигуран је само да је ефекат атмосфере која је овде стварана лош и дугорочно контрапродуктиван. Он каже да је очигледно да је била реч о некој врсти обмане и стварања вештачке тензије за коју се не може са сигурношћу рећи шта је био мотив.

„Теоретски је могуће да се стварала тензија да би се под притиском те атмосфере можда лакше прихватило нешто што није требало да се прихвати, или се тензија дизала да би се привремено одбијање потписивања споразума могло после представити као велики успех и херојство”, каже Вукадиновић додајући да му се као асоцијација намеће прича о чобанину и вуку. Јер, објашњава он, ако се стварно вештачки измишљају некакви датуми и судбоносни дани, онда када они заиста наступе неће се препознати или неће више бити снаге ни спремности да се на њих адекватно реагује.

Није искључено, оцењује, да су они који су стварали такву атмосферу можда управо хтели да изазову такав ефекат – да у тој поплави апокалиптичних најава „дана д” и судбоносних тренутака и одлука заправо не приметимо када стварно нешто важно и крупно буде „преломљено”.

Мишљења да није јасно да ли се заиста ишло на изнуривање јавности или су можда заиста очекивали да ће понуда бити прихватљивија и да ће се онда у тој атмосфери лакше донети нека одлука, Вукадиновић каже да је непристојна понуда Брисела и Приштине тај сценарио покварила и додаје „па се сад иде на ово спуштање лопте”, смиривање, причу о томе да ништа није готово.

Према речима аналитичара Драгомира Анђелковића стиче се утисак да су западни центри моћи који имају пресудан утицај на развој „косовског питања”, на почетку актуелне фазе преговора о КиМ, званичном Београду предочили да ће пристати на његове услове, односно да ће оно што је срж резолуције коју је усвојила наша скупштина, бити део тројног аранжмана, између Београда, Приштине и Брисела. „У завршним ’рундама’ преговора испоставило се да у тим политичким средиштима моћи нема воље за то да се изнађе неко компромисно решење”, оцењује Анђелковић и додаје да „у таквим околностима, није чудо што је у нашој јавности па и у власти створена атмосфера ’дана д’”. „Београд је у једном тренутку почео да увиђа да се суочава са неком врстом преваре оних који су се представљали као добронамерни посредници. Ипак, наш државни врх се очито надао да се ради о блефу, те да је циљ да се од Београда извуку додатни уступци. Стриктно дефинисавши шта је минимум заштите виталних националних интереса, испод чега је неприхватљиво да се иде, наша власт није била спремна да направи додатне уступке, али се надала да ће Брисел и Вашингтон, пошто схвате да је тако, у последњем моменту окренути обећани „лист” и извршити потребан притисак на Приштину.