Вештина преговарања

Имајући у виду дубину и сложеност проблема решења о нормализацији односа Србије са самопроглашеном републиком Косово, желели бисмо да укажемо на неопходност одговорнијег односа јавних функционера према овом сложеном, али и другим проблемима у функционисању државе. Такође, желели смо да укажемо да бољих и ефикаснијих јавних функција и функционера не може бити без њиховог за ту функцију специфичног припремања и школовања, како се то ради у развијеним демократским државама.

У случају бриселских преговора Београда и Приштине под окриљем ЕУ, морали бисмо знати следеће:

– Интерес Приштине, иако добро исфингиран и подржан од западних сила које су признале самопроглашену независност Косова, јесте да обезбеди де факто признавање независности од стране Србије, функционисањe самопроглашене државе на целој територији, укидање „паралелних институција Србије”, спречавање онемогућавања приступа Косова међународним организацијама од стране Србије и даљи пут Косова ка европским интеграцијама

– Интерес западних земаља, пре свега САД, за решење проблема севера Косова и такозвану нормализацију односа Приштине и Београда јесте престанак финансирања војних јединица и опреме, као и стручних екипа и функционера на територији Косова, прегласавања у међународним организацијама око пријема Косова у чланство, пребацивања одговорности и трошкова на ЕУ и дефинитивног скидања тог питања са дневног реда узбурканог света са бројним локалним жариштима, у којима су САД у улози светског полицајца

– Интерес медијатора у преговорима(ЕУ) наметнут је и чињеницом да пет земаља чланица, из сопствених унутрашњих и принципијелних разлога, нису, нити желе да признају независност Косова. ЕУ сматра да би, у случају постизања споразума Београда и Приштине било лакше омогућити да и тих пет преосталих земаља признају Косово. То је посебно важно, јер је будућа европска интеграција Косова немогућа, ако се томе супротстави вето само једне, а не пет чланица ЕУ (случај грчког вета на македонски пут у Европу).

Брисел је решен, иако то јавно не истиче, да у ЕУ прими само, једино и истовремено, и Србију и Косово, јер би у противном Србија, када једном буде примљена, могла да истакне вето на пријем Косова. Зато и не треба да изненади, нити чуди, када немачки парламентарци у посети Србији, јавно и арогантно, истичу да је улаз Србије у ЕУ могућ једино ако призна независност Косова.

Када се ово зна, а наши преговарачи би то морали знати, питање датума за почетак преговора Србије о чланству је скоро беспредметно, јер ће то бити актуелно тек када се стекну услови да и Косово буде примљено у „пакету”, а преговори могу да потрају докле год ЕУ жели (случај отпочетих преговора са Турском).

Зашто онда одређивање датума за почетак преговора наши преговарачи трпе као притисак, када се зна да и друга страна и медијатор имају своје интересе и притиске за успешно окончање преговора? Позитивно решење у преговорима је исто тако важно за делегацију Косова и домаћина ЕУ, иако се они постављају надмено, ултимативно („узми или остави”), као да им до резултата није стало. Ради се, дакле, о смишљеној преговарачкој позицији којом се делегација Србије притиска на уступке.

Па добро, шта ако на седници у априлу или јуну 2013, Европски савет не одобри Србији датум за почетак преговора? Је ли то крај света или крај наших настојања да уђемо у ЕУ? Да ли је ЕУ, у овако тешкој унутрашњој економској ситуацији, спремна да нас ускоро прими у чланство? Будимо реални. Шта ћемо тиме добити?

Зашто смо уопште толико јавно причали о нашим жељама да, по сваку цену, успешно завршимо преговоре, како бисмо добили тај фамозни датум за преговоре? Тиме смо сасвим угрозили нашу преговарачку позицију и свели је на страну принуђену на максималне уступке. Тиме смо дали преговарачку предност супротној и (медијаторској) страни у преговорима, које нам зато и намећу решења која нам уопште не одговарају.

Кад је реч о преговарачкој тактици, зашто у средини преговора нисмо направили стварни или исфингирани прекид, ако смо незадовољни што се само од нас траже уступци? То би онда натерало другу (и медијаторску) страну да размисле и учине неке уступке ка средњем или оптималном решењу.

Зашто нисмо употребили аргумент да, за наметнуто неповољно решење, испод минималног нашег интереса, морамо да консултујемо наш народ (или Србе на Косову) на референдуму, за који се зна да би одбио наметнуто решење него се вајкамо и јадамо што нисмо постигли бољи резултат?

Редовни прoфесор Мегатренд универзитета

Сутра: Преговарачи који умеју да кажу „не”