Србија – куда даље?

Где се налази Србија после одбијања непристојне понуде ЕУ? Шта би требало да ради? Како би требало да се понашају одговорни политички делатници на домаћој сцени? Која су понашања недозвољива, уколико се жели добро Србији и свим њеним грађанима? Шта се може очекивати од САД и ЕУ у будућности?

После одбијања понуде која то није ни била, Србија се налази у тешкој ситуацији. Јасно је да су САД и ЕУ (читај: Немачка) понудиле Србији огољену независност Косова (читај: колонију САД и ЕУ), без икаквих јемстава за безбедност и друштвени развој косовских Срба. Рачунајући на јавно испољену искрену и конструктивну жељу двојца Дачић–Вучић да се Косово скине с дневног реда политике у Србији, и да се убрзаним кораком крене ка привредном развоју и чланству у ЕУ, наведене велике силе су поменути двојац полиле кофама ледене воде, одушевивши еврофобе, а разочаравши и забринувши све ређе овдашње еврофиле.

Са становишта доносилаца одлука у САД и ЕУ, план А је, с којим вероватно нису озбиљно ни рачунале, пропао. Свакако, оне имају и план Б: понуду о томе да ли ће Србија добити датум за почетак преговора о придруживању ЕУ, козметички ће дотерати вероватно толико да доспе до стандарда који нуди Ахтисаријев план (оно што је понуђено, било је нешто мање), а онда ће двојац морати опет да одлучује шта да ради. С обзиром на то да се Ахтисаријев план не спроводи у потпуности јужно од Ибра, где би формално требало да је на снази, јасно је да би и ту понуду требало одбити. Да не буде забуне, поменути двојац спреман је да прихвати чињеничну независност Косова, која не подразумева формално признање, али под условом да се Србима на Косову јемчи безбедност и могућност аутономног друштвеног развоја у оквиру Косова. Они, према томе, не траже територију Косова за Србију, већ захтевају, с пуним правом, безбедност живота и имовине,зајемчена људска права и могућност друштвеног развоја у оквиру српске аутономије на Косову. Испод тога нереално је да Србија може ићи.

Српски политичари морају, међутим, знати да извесни етнички предузетници у Прешеву и Бујановцу, као и међу неким националним мањинама које се могу ослонити на суседне државе-чланице ЕУ, жељно ишчекују исход преговора, па би, уз подршку САД и ЕУ, могли заискати иста права која добију косовски Срби. Сем тога, Русији се, са изузетком енергетике, не допушта прилаз, а Турска се припушта на Балкан као тутор онима који не уђу у ЕУ. Доиста, САД и ЕУ имају још адута за уцењивање, и ваља рачунати да ће их искористити.

Имајући ове чињенице у виду, Србија мора играти на ивици бријача, а зато је потребна како смелост тако и спретност. Не смеју се правити грешке на домаћем терену и неопходно је остварити што већу сагласност око основних праваца кретања. Другим речима, за Србију би могло бити фатално ако, поред САД, Немачке и домаћих еврофоба, и еврофили буду поткопавали напоре двојца Дачић–Вучић у преговорима.

Резолуција о аутономији Војводине, пласирана у најнезгоднијем могућем тренутку, несрећна је политичка грешка Бојана Пајтића, за коју он већ плаћа политичку цену, и као такву је треба разумети. Но, не треба видети сепаратизам тамо где га нема. Онај ко тражи поштовање Устава и закона не може бити сепаратиста. Бојан Пајтић је потпредседник највеће опозиционе странке у Србији, и овај син православног свештеника Српске православне цркве јамачно не сања о Војводини која је одвојена од Србије. Не сме се оптуживати неко за издају тек да би дошло до превремених избора. Грешка је тражити расписивање превремених избора у Војводини или у Београду; гладни борци за синекуре из СНС-а, СПС-а и ДСС-а требало би да се стрпе још две-три године. Доћи ће на ред. Овако, на делу су узавреле страначке страсти које не могу добра донети: пишу се графити у којима се тражи смрт Бојана Пајтића и Александра Вучића! Да ли је потребно наглашавати колико је то безумно? Посебно је опасно, а одговорност је на најмоћнијим политичарима да то не дозволе, да се манипулише национализмом и подстиче националистичка параноја.

Осим тога, преговори са ЕУ око Косова не смеју у запећак бацити друге важне теме, попут борбе против криминала и корупције, која је најзад започела, и мора се наставити без обзира на то ко ће завршити у затвору. Водећи политичари власти и опозиције (СНС, СПС, ДС, а и други требало би да буду добродошли) морају се сагласити око минимума животних националних и државних интереса: безбедност и друштвени развој Срба на Косову, у Црној Гори и у Хрватској, сигурност положаја Српске у оквиру БиХ, неговање што бољих односа са националним мањинама и суседима, и крчење пута Србији ка ЕУ.

Доцент на Филозофском факултету у Београду