Мењати Устав због демократије

Новија историја Србије представља гробницу недозрелих устава и промашених уставних политика. Неки од наших устава доживели су судбину „мртворођених”, други су „умирали” у раном детињству, а трећи би „преминули” најкасније у пубертету, те ниједан од њих није доживео пунолетство. Тужна чињеница новије историје Србије је да ниједан Устав није био на снази више од деценије и три фртаља исте. И док срећна друштва за два века промене један или два, највише три устава, ми смо за претходних 200 година имали двоцифрен број уставних аранжмана. То обавезује да се о теми Устава и уставних промена говори озбиљно и одговорно, јер је у овој материји, у прошлости, било исувише брзоплетости и наивности, кратковидости и политикантства.

Постојећи Устав Србије из 2006. године је значајна критичка оспоравања добио већ на почетку свог века. По једнима је споран био легитимитет самог уставотворног процеса, по другима је спорна преамбула која не одговара могућностима државе да влада на целој својој територији, а по трећима је Устав споран из низа противречних и нефункционалних уставноправних и политиколошких решења. Не улазећи у проблеме легитимитета, јер је, постојећи Устав, спорили му легитимитет или не, јединиобавезујући (то јестлегални) правни акт тог ранга који имамо – потребно је нешто рећи о практичној функционалности постојећегакта. Једноставно речено, садашњиУстав није обезбедио да имамо функционалан политички систем и није створио услове за функционалну демократију у којој би грађани несметано бирали своје легитимне представнике. С друге стране, не треба претеривати па рећи да је постојећи Устав недемократски и ауторитарног карактера, јер он то није, будући да је парламентарна демократија у његовој сржи. Но, парламентарна демократија коју дефинише Устав је неуређена и „дивља”, јер њене процедуре не омогућују да грађани међу собом бирају као своје легитимне представнике у парламенту оне људе који ће заиста у својим срединама имати највеће поверење. Дакле, политички систем који имамо не омогућује да се гласа за нечије „име и презиме” и тиме производи негативну селекцију, јер људи са „именом и презименом” избегавају политику, препуштајући арену недовољно квалификованим партијским кадровима који у парламент улазе по логици партијских листа и партијском вољом, а не захваљујући сопственим изборним резултатима. Разлоге за промену постојећег Устава не треба тражити на Месецу, и пласирати тезе да Устав треба да се мења због Европске уније, Косова или било којег другог идеологизованог циља, већ Устав треба да се мења из животно-практичних разлога – не би ли смо уредили демократију у Србији и тако јој омогућили да живи и дише, како не би издахнула сутра или прекосутра у налету неког ауторитарног популизма.

Стога ће главна ствар у уставним расправама, које се полако захуктавају бити дискусија о томе колики и какав нам је парламент потребан, и уопште, какав је политички систем за државу овакве величине и профила оптималан. У том корпусу многе теме – од изборног система и редефинисања Србије као једне изборне јединице (што је очигледно неодрживо решење) све до питања конституције парламента и броја посланика у њему.

Потпуно је јасно да без консензуса власти и опозиције не може бити било каквог озбиљног уставотворног процеса, јер су нам устави масовно умирали у „цвету младости” управо због тога што нису почивали на консензусу свих политичких и друштвених снага, већ је увек неко терао неку своју парцијалну причу на мишиће. Стога је боље и не улазити у уставотворни процес, него да он резултира неким „парцијалним” уставом још горим од постојећег. Но, ако се у тај процес већ улази, онда треба обезбедити све услове да он буде озбиљан и успешан – консензус свих значајних друштвених фактора, сарадњу стручне јавности и озбиљне дискусије о озбиљним темама. Можда би тако добијен устав успео да преживи пубертет, доживи зрелост и упише нас у ред срећнијих друштава.

Hаучни сарадник у Институту друштвених наука у Београду