Саркози у "дрим-тиму"

Долазак Николе Саркозија на чело Француске, који је у недељу добио 53,06 одсто гласова, поздравили су лидери Европске уније као коначан раскид са прошлошћу у Француској и придруживање генерацији политичара у Европи која је рођена педесетих година, дакле после Другог светског рата. Саркози је истих година као Ангела Меркел (52), а ту близу су и председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо (51), затим очекивани наследник Тонија Блера у Лабуристичкој партији Гордон Браун (56) и многи други.

Жак Ширак је међу последњим државницима у Европи који су рођени пре Другог светског рата. На европској политичкој сцени је увелико послератна генерација политичара коју, како медији често наговештавају, краси прагматичност која би требало да оживи Европску унију и да јој нов подстицај, знатно друкчији од онога који је створила стара гарда као што су Хелмут Кол, Франсоа Митеран, Жак Ширак, Маргарет Тачер и Жак Делор.

"Гардијан" преноси да у Бриселу представљају Меркелову, Саркозија, Брауна и Бароза као реформистички "дрим-тим". Од новог председника Француске очекује се да својом акцијом да неопходан подстицај изласку из политичке кризе, односно блокаде у којој се нашла Европа после маја 2005. када су Французи рекли "не" тексту европског устава. Мада се Саркози, као уосталом и његов противкандидат Роајалова, у предизборној кампањи више бавио унутрашњом политиком, његови ставови према Европској унији су познати, што је, у жару победе, најавио и прексиноћ. Он је нагласио да је његовим доласком на чело државе Француска поново у Европи и да ће његово прво државничко путовање, после уласка у Јелисејску палату 16. маја, бити у Брисел и Немачку, која сада председава Европској унији.

Саркози је и у предизборној кампањи, уместо новог референдума који је заговарала његова противкандидаткиња Сеголен Роајал, предложио доношење скраћене верзије уставне повеље, о којој би се изјаснио парламент и која би требало да замени пропали европски устав.

Оно, међутим, што Французе у овом тренутку много више занима јесте како ће се долазак новог председника одразити на њихове животе, о чему су мишљења оштро подељена. Саркози је, иначе, политичар који међу Французима изазива екстремне ставове (или су за њега или га не подносе), што је уосталом показала и атмосфера после првих незваничних резултата избора када је широм Француске дошло до нереда које су изазвали припадници левице, незадовољни резултатима. Било је запаљених аутомобила, повређених полицајаца, приведених демонстраната, сузавца... Човек који је још као министар полиције добио надимак "Сарко Америкен" а својом предизборном платформом јасно наговестио да жели да уништи француски социјални модел и да ојача полицијску државу, код многих изазива подозрење.

Хиперактиван, преамбициозан, радохолик који се никада не одмара, како га представљају његови биографи, нови председник Француске је свестан да ће најтежи задатак имати код куће и зато је у говору после изборне победе, без еуфорије, настојао да се представи као председник свих Француза.

Рођен 1955. године у Паризу, Никола Саркози често изазива полемике и због свог порекла, с обзиром на то што је његов отац Пол (од Пал) Саркози имигрант из Мађарске (заправо дисидент из мађарске аристократске породице), а мајка Андре Малах кћерка Јеврејина из Солуна. Нови председник Француске је често истицао колико је био везан за деду (мајчиног оца) Арона Малаха (који је прешао у католичку веру и променио име у Бенедикт када се оженио Францускињом), који му је усадио љубав према генералу Де Голу.

Супротно већини француских политичара, Никола Саркози није похађао елитну Националну школу за администрацију (ЕНА), али то што је радио као адвокат много је значајније, кажу његови сарадници, јер га је то научило да разуме људе и помаже им. Реформе које је наговестио, многи Французи коментаришу са "црно нам се пише", док они који су за њега гласали кажу да је то било најбоље решење.

У то да су Француској нужне велике реформе нико не сумња, али о концепту тих реформи њени грађани су показали јасну подељеност. Сеголен Роајал, која је заговарала концепт социјалног мира и правде, добила је 46,94 одсто гласова. Разлика од око шест одсто гласова која је њему омогућила победу а њеним присталицама донела велико разочарење, док је њој као кандидаткињи Социјалистичке партије одмах уследио сукоб у партији са неистомишљеницима, одвешће Француску сигурно у  новом правцу. Колико ће он бити добар за Французе, сами ће осетити на својој кожи.

За сада новопечени председник може још мирно да прима честитке које стижу са свих страна, најпре од Џорџа Буша, затим Тонија Блера, Романа Продија, а посебно од Ангеле Меркел и Жозеа Мануела Бароза који су изразили наду да ће његовим доласком оживети "умртвљена" Европа.

Гордана Поповић

--------------------------------------------------------------------------

САД: Боље него са Шираком

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. маја – Наши пријатељи опет побеђују – вероватно од синоћ прича амерички председник Џорџ Буш. Такве речи одавно прижељкују да чују његови сународници, као знак да је њиховим трупама у Ираку кренуло боље, али разлог за ванредно задовољство шефа Беле куће је тријумф – Николе Саркозија на председничким изборима у Француској.

Буша, рекло би се, одавно нека вест није толико обрадовала као та, јуче пристигла из Париза. На место Жака Ширака који му је стално "звоцао", поготову због инвазије на Ирак, долази човек који је, како се овде истиче, поручио: "Амерички пријатељи могу да рачунају с нашим пријатељством, Француска ће увек бити уз њих када им је потребно".

Такве речи одушевиће и Бушове присталице задужене за исхрану нације. И с "најпатриотскијих" овдашњих јеловника нестаће последњи трагови одбојности према француском специјалитету, помфриту, који је овде био прекрштен у "кромпириће слободе", у знак протеста због "издаје" прекоокеанског савезника, како је тумачено тамошње противљење војном походу САД на Ирак.

Одмах по објављивању извесности већинског опредељења француских бирача, Буш је телефоном позвао победника да му честита – наводе амерички медији, у којима је Саркози "вест дана", надмашујући публицитет резервисан махом за домаће и драме на далеком фронту. Две земље су "историјски савезници и партнери, и председник Буш очекује да с новоизабраним председником Саркозијем сарађује за наставак нашег јаког савезништва" – изјава је портпарола Савета за националну безбедност Гордона Џондроа, у којој протоколарност не дозвољава ерупцију емоција.

Медији су, наравно, непосреднији. "Нови француски председник је присталица јачања веза са САД" – истиче "Њузвик" у интернетском издању, уз напомену да су због исказане жеље за приближавање Вашингтону, Саркозија његови домаћи критичари назвали "новом Бушовом пудлицом", што је погрдни надимак који су британски опозиционари ексклузивно надевали свом премијеру Тонију Блеру. "Немам намеру да се извињавам што осећам наклоност према највећој демократији на свету, која је омогућила Француској и Европи да сачувају слободу" – цитира се, при том, једна од Саркозијевих порука која спада у његов најављени нови курс.

У Саркозију се види лидер спреман да примени неке карактеристике америчког модела. Наводи се, тако, његова оријентација за "смањивање пореза, више рада за већу зараду, повећавање потрошње како би се повећала запосленост, оштрије мере против криминала и тероризма".

Пријатељство подразумева разумевање и за разлике у гледиштима – речи су Саркозија којима се овде такође даје известан публицитет. Као елементи диференцијације се набрајају – његово залагање за смањивање глобалног загревања, обећање да ће одржати "социјалну сигурност", стриктно регулисање поседовања личног наоружања, другачији приступ имиграцији…

Конзервативним круговима близак "Вашингтон тајмс" оцењује Саркозија као "харизматичну личност" спремну да се одрекне много чега у "Шираковом наслеђу". На пример: да ће настојати да поврати део глобалног утицаја Француске који је делимично "препуштен" Британији, Немачкој, па "и земљама у развоју као што су Кина и Индија". "Вашингтон пост" упозорава, међутим, да је "Саркози више импресиониран оним што Америка ради у својој кући него њеним потезима по свету". А да то значи, пре свега, да "жели да развије здраву економију и ојача Европу како би она постала поуздан партнер САД".

Победу Саркозија овдашњи званичници доживљају и као комплетирање заокрета у сектору који је бивши шеф Пентагона Доналд Рамсфелд критиковао као "стару Европу", имајући у виду пре свега – Француску и Немачку, због њиховог отпора инвазији на Ирак. Канцеларка Ангела Меркел се, наиме, у Вашингтону доживљава као "нови снажни европски партнер" а то својство се приписује и Саркозију.

М. Пантелић