Обуздати потрошачку глад

Хоћу ново!

Само што је почео да користи телефон или носи ципеле, потрошач их је већ изгустирао и купује друге. И? Шта је у томе лоше? Зар то није добра вест за економију? За произвођаче јесте, али, упозоравају еколози, не и за здравље људи и очување планете. Брзо и безразложно „трошимо” Земљу, а када је коначно потрошимо, нећемо, као што смо навикли с производима, моћи да купимо другу.

Зато еколошки покрети широм света, па и Србије, апелују на људе да се освесте и схвате шта необузданом производњом и потрошњом раде својој околини и себи. Многобројне организације упозоравају да је данашњи ниво економског раста и потрошње ресурса неодржив. И тврде да је кључ у рукама не само привреде и држава, већ и сваког појединца, који својим одлукама о куповини може да натера произвођаче да се обазриво опходе према животној средини. Испоставило се да ширење еколошке свести није лако: многи су незаинтересовани, државе и власници капитала пре свих, а појединци који желе промене често немају информације о томе шта је стварно еколошки вредно.

– Ако је 20. век био век економије, онда је 21. век – век екологије. Ове дисциплине морају да се помире – каже професор др Вукашин Павловић, предавач на Факултету политичких наука и приређивач зборника „Екологија, религија, етика”, управо објављеног у издању Завода за уџбенике.

– Због људске активности, сваке секунде се испушта хиљаду тона гасова који изазивају ефекат стаклене баште и уништи 3.000 квадратних метара шуме, што значи да годишње нестане шумска површина величине Велике Британије. Човек мора да промени свој став и схвати да од опстанка других врста зависи и његов опстанак.

Зато еколошки покрети саветују људима да „делују локално”, троше мало и да, када морају да купују, купују паметно. Данијел Големан под еколошком интелигенцијом у истоименој књизи подразумева схватање скривене цене производа: еколошке (штета нанета земљи, ваздуху и води), здравствене (токсини који конзумацијом улазе у људски организам) и социјалне (на пример, израбљивање радника у несанитарним текстилним радионицама и на бушотинама нафте). Заговорници промена знају да се пластична кеса разграђује 500 година и зато намирнице носе у цегеру. Многе звезде се прикључују покрету. Шерил Кроу је осмислила дизајн платнене торбе за куповину за један амерички ланац супермаркета, док Ен Хатавеј промовише шоље за кафу и тетрапак за воду од рециклираног картона. У развијеном делу света организују се еколошка венчања и сахране, док се разврставање смећа и рециклажа подразумевају. Еколошка освешћеност је код западњака део њиховог социјалног идентитета и ствар поноса, став због којег се добро осећају. У Србији је у повоју. Обилажење тржних центара још се сматра прогресом и напредном идејом. Како објашњава Биљана Ћалић, дизајнерка рециклираног накита, домаћи купци углавном немају потребу да пазаре овакве модне додатке.

– Људи се интересују за рециклирани накит само ако им се допадне дизајн, дакле, само ако им се модел свиди независно од тога од чега је направљен, док је мало оних који баш желе да купе рециклирано – објашњава Ћалићева.

А да је свест о значају очувања животне средине заиста неразвијена, потврђује и Дејан Загорац из „Еко центра”.

– Овде о екологији размишљамо само после неког инцидента или усред претње заразом – оцењује Загорац.

Он додаје да потрошачи својим избором могу да утичу на произвођаче, иначе велике загађиваче средине, да усвоје „зелену” технологију и понуде еколошке производе.

– Проблем је у Србији што се свашта подразумева под еколошким и што свашта може да носи ознаку „еко”. Потребне су нам тачне информације, при чему главну улогу морају да играју организације потрошача и медији, али и држава.

Због утицаја мноштва одговорних појединаца и моћи купаца (новца) да усмери производњу, еколози и даље инсистирају на појединцу и његовим правилним изборима. „Делуј локално” не би требало да буде само фраза, а Катарина Павловић из Зелене омладине Србије верује да то и није тако тешко.

– Можемо почети од једноставних ствари, као што су гашење сијалице у празној просторији или куповина већих паковања, повратне амбалаже и локално произведених производа, јер увоз робе из далеких земаља значи загађење током транспорта – сматра Павловићева.

Она, међутим, каже да осим усвајања извесних навика – не прати аутомобил пијаћом водом, не куповати робу третирану опасним хемикалијама – сваки појединац треба и да тражи да држава донесе нове законе о заштити животне средине, спроводи постојећу регулативу и субвенционише еколошки одговорну производњу.

Међутим, потрага за „зеленим” производима није увек лака. Много је лажи, прикривања и заблуда, чак и у најразвијенијем друштвима. На амбалажи се истиче да артикал нема једну врсту отрова и тиме се забашурује присуство мноштво других. Од купаца се крије да мајица од органског памука може садржати канцерогене боје. Биогориво значи велику потражњу за кукурузом а тиме и поскупљење хране. Радници који су у Бразилу узгајали шећерну трску за биогориво радили су у нељудским, несанитарним условима, готово без надокнаде.

Зато је група хемичара и технолога покренула сајт goodguide.com који корисницима пружа информацију о томе колико је конкретан производ здрав, чист и фер (према радницима). Ови истраживачи прерађују обиље сложених података које приказују кроз оцене од један до десет и три боје: црвено – не купуј, жуто – није најбоље решење, зелено – прилично је добро.

То је еколошка математика. Једначина је компликована, недостаје још много елемената и тачних података, али једно је сигурно: нисмо решили проблем када смо смеће избацили из стана. Овде важи изрека „Кад нешто бациш напоље, напоље не постоји.” Све остаје у кући, на Земљи.

Јелена Стевановић

-----------------------------------------------------------

Без штете људима, животињама и околини

Шта су, у најкраћем, еколошки производи?

– То су производи који приликом производње, промета и одлагања не штете животној средини, животињама ни људима. То значи да се приликом производње хране не користе пестициди, вештачка ђубрива ни генетски модификовани организми, односно да се користе природни и биоразградиви материјали. Запослени морају да производе у одговарајућим условима и примају праведну накнаду за рад – објашњава Катарина Павловић.