Без српског поклона за Дан планете

Kaд се недавно пронела вест да је у српској пшеници продатој Македонији нађено олово, преостало је само да Србију, коју су због заостатка у евроинтеграцијама и ратова из деведесетих година већ називали и рупом на карти континента и извозником нестабилности, прогласе и еколошком црном тачком у Европи и извозником загађења. Наше Министарство пољопривреде порекло је македонске притужбе, тврдећи да оловна пшеница никад не би прошла контролу каквој се храна подвргава пре него што се пусти преко границе. Ваљда је то тачно. Истина је, међутим, и да Министарство прошле године, како кажу у Агенцији за заштиту животне средине, није испитивало, мада је то радило раније, да ли пољопривредно земљиште у Србији садржи прекомерне концентрације тешких метала и осталих материја које нико не би пожелео у свом стомаку јер би на њега „пале” тешко као олово.

„Мисли глобално, делуј локално” је омиљена крилатица еколога – почисти своје двориште и допринећеш опоравку планете, чији се дан слави сутра. На том рођенданском слављу боље да се не појављујемо. Ако је и тачно да не загађујемо ван наших граница, ни за један од наших удела у четири елемента који творе планету нисмо се ваљано побринули – од ватре се слабо бранимо, док воду, ваздух и земљу не умемо од себе да сачувамо.

У 2011. Министарство пољопривреде је још контролисало земљиште и то оно поред аутопута Е75, који води управо до Македоније. На око 400 километара тог друма, на деоници од Београда до границе, половина узорака је узета с њива и из воћњака и повртњака. Олово у прекомерним количинама нађено је у 5,5 процената узорака. Хрома је било три пута више, никла у 28,6 одсто, цинка у једном, а арсена у 1,5 процената.

Анализирана је и пољопривредна земља око Термоелектране „Никола Тесла” у Обреновцу, где је констатовано 90 одсто узорака с повишеним садржајима кобалта и никла. Никла је било превише у 70 одсто узорака из колубарског и костолачког басена. Кобалт је загадио 60 процената узорака из Костолца. Кадмијум је премашио границу у готово 40 одсто узорака из Колубаре и више од 30 процената у Обреновцу.

– Термоенергетска постројења су, уопште узев, највећи загађивачи. Она су и једина која су санирала барем неке од локација које су толико контаминиране да им је неопходна ремедијација, односно дубинско чишћење. Али, ремедираних локалитета је свега 2,4 одсто од њих 332, колико их мора проћи кроз такве захвате. Ту су и локације око погона других врста индустрије – каже Драгана Видојевић, саветник за квалитет земљишта у Агенцији за заштиту животне средине.

Процењује се да би ремедијација свих затрованих локација коштала 470 милиона евра. По закону, трошкови санирања историјског загађења, које је настало пре приватизације, падају на државу, а не на новог власника. Прецизних података нема, али то је вероватно случај с већином локација које захтевају ремедијацију.

Какво је стање земљишта око великих индустријских загађивача, мада неке прелиминарне анализе постоје, сада углавном знамо онолико колико такве компаније саме подносе држави извештаје о својим контролама. Слично је и с водом. Држава нема мерне станице за квалитет река на сваком месту где неко од предузећа која баратају тешким полутантима испуштају своје отпадне воде. Она јесу дужна да обавештавају државу о анализама за које су платиле овлашћене лабораторије. Али, од оних који имају ту обавезу, свега 70, то јест 62 одсто, јесте доставило извештај, при чему је он био потпун само у 17 случајева. Остали образац или нису попунили до краја или су га послали потпуно празног.

– Без потпуних извештаја од свих који их дугују, ми не знамо где се све налазе места с којих индустрија испушта отпадне воде у реке. Зато и не знамо на којим је тачкама најбоље да поставимо наше мерне станице. Оне могу да региструју загађење на некој реци, али то нам не говори да ли је оно потекло из овог или оног погона. Све ово важи и за јавна комунална предузећа, која такође испуштају отпадне воде директно у реке. Само четвртина, односно њих 42, поднела је извештај, а тек 12 је попунило образац до краја – објашњава Дејан Лекић, помоћник директора Агенције за заштиту животне средине.

Да предузећа уграде у испуст инструмент који би мерио квалитет њихових отпадних вода, све би било белодано. И та обавеза, у начелу, постоји, али рок за њено испуњење није одређен.

Термин до којег би погони који у ваздух испуштају загађујуће материје морали да у димњаке инсталирају опрему за мерење нивоа емисија јесте прописан – 2017. година. Као и на водама, држава има мрежу станица за мерење квалитета ваздуха, али она не може да дефинише из које је тачно фабрике загађење стигло. Предузећа достављају држави рачунице у којима се из врсте потрошених енергената изводи претпостављени ниво испуштања загађења у ваздух. Затим држава проверава да ли су ти улазни подаци тачни. У Агенцији уверавају да се на основу тога може доћи до прилично веродостојне рачунице, али признају да је таква контрола само посредна. А и њихове мерне станице за ваздух, с чијим подацима се опет може само нагађати о кривцу за загађење, тренутно чак и не могу да обраде све параметре полутаната, јер неколико месеци није било новца за њихово одржавање.

– Нужно је да имамо 90 процената сатних вредности с једног мерног места да бисмо саставили поуздан годишњи извештај о стању ваздуха на тој локацији. Пошто неке анализе већ извесно време не можемо да радимо у свим станицама, ове године нећемо имати потпун извештај за све градове покривене мрежом. Свака локална самоуправа у којој ваздух спада у трећу категорију, односно лош је, мора да сачини план мера за побољшање. Досад је план завршио само Бор. Али, велики је посао да се мере осмисле а још је теже да се спроведу. Берлину је за почетак реализације таквог плана требало седам година и изградили су читав саобраћајни прстен око града да би само мало смањили количину суспендованих честица у ваздуху. Не знам како би то у Србији било изводљиво – објашњава Тихомир Поповић, начелник одељења за праћење квалитета ваздуха у Агенцији.

Владимир Вукасовић

-----------------------------------------------------------

Вода зачињена кадмијумом и живом

Не рачунајући војвођанске реке и канале, квалитет водотокова у Србији је, кад се посматрају у целини, у рангу доброг и врло доброг. Ако обратимо пажњу на детаље на појединачним токовима, поглед се квари. На 39 мерних места на рекама прекорачене су максимално дозвољене концентрације кадмијума и живе, које спадају у приоритетне хазардне супстанце. Нарочито забрињавају Рготина, на Борској реци, где је садржај кадмијума 25 пута већи од допуштеног, затим Мартонош на Тиси, који има 20 пута више живе него што би смео, и Багрдан на Великој Морави, где је ниво живе седмоструко прекорачио границу. Још је алармантније што су концентрације хазардних супстанци прекорачене и на већини језера и акумулација, па и оних из којих се градови снабдевају водом.

И кад се погледају притоке река које су доброг и врло доброг квалитета, опет се види да је „ђаво у детаљима”. Лепеница, Деспотовица и Топчидерка, на пример, сврставају се у лоше воде. У Београду, на чијој су територији сливови Саве, Дунава и Велике Мораве, река увршћених у добре и врло добре воде, на 71 проценту мерних места на притокама индекс дугорочног тренда квалитета притока је лош. На још четири одсто је врло лош.

За оцену истинског стања водотока није довољно ни то да ли је погодан за пиће и купање људи. Битно је и да ли је подесан да у њему пливају и пију животиње и заливају се биљке. А међу „одсечцима” наших вода дужих од пет стотина километара и анализираних према тим биолошким параметрима – свега 13,3 одсто сматра се добрим, мерено по стању водених макробескичмењака, рода чији су припадници врло осетљиви и на наизглед неприметне поремећаје екосистема. Све остале испитане површине – рачунајући и оне на рекама које се сматрају за добре и врло добре – на тесту нису прошле.

В. В.

-----------------------------------------------------------

Ваздух лош за половину становника

Са све више закисељавајућих гасова, олова и примарних суспендованих честица које испуштамо, сјајно је што житељи већине српских места ипак удишу ваздух прве категорије. Али, у трећу категорију спадају Београд, Нови Сад, Ниш и Бор и околна места тих градова. Кад се сабере број њихових становника, следи да половина Србије живи на ваздуху у којем загађење није прекорачило само границу, него и нивое који се сматрају подношљивим.

Више од свих осталих материја ваздух трују суспендоване честице и азот-диоксид, које испуштају ауспуси возила, димњаци термоенергетских погона и ложишта за грејање домаћинстава. Жалосни изузетак је Бор, за чије је загађење кривац сумпор-диоксид, чије се дневне дозвољене вредности премашују безмало у половини године. Слично је у Београду са суспендованим честицама, које су границу прекорачиле у више од половине дана. Једва нешто мањи скор забележен је у Нишу. Азот-диоксид је плафон пробијао најчешће у Новом Саду, у 17 одсто дана, мрвицу више него у главном граду. Цела Србија је 2011. продуковала шест процената више азот-диоксида него годину раније – укупно 208,4 гигаграма. Оксиде сумпора смањили смо за 11 одсто, на 279,9 гигаграма, што би требало још више да се спусти од идуће године, до када би требало да буде завршена реконструкција топионице бакра у Бору.

В. В.