Јавном расправом против корупције

За само 25 од 165 закона, у току протекле и ове године, одржана је права јавна расправа. Неких елемената јавне расправе било је за десет закона, за 74 је није било, а за 56 закона се још очекују подаци.

Ово се односи на републичке, покрајинске и локалне акте, а анализу је сачинила „Транспарентност Србија” у оквиру пројекта „Јавне расправе у припреми закона” коју је подржала амбасада Краљевине Холандије.

„Јавне расправе имају велики значај за борбу против корупције, и као што је битно уредити лобирање, да би се ограничио и обелоданио непримерен утицај појединаца и група које, захваљујући личним контактима, моћи или финансијским средствима, утичу на израду прописа, важно је уредити и јавне расправе. Тако ће се омогућити грађанима, удружењима и свима који желе да допринесу квалитету прописа својим знањем да то и учине правовремено. Јавна расправа може да послужи као коректив претходно учињеног лобирања сакривеног од очију јавности, тиме што се током ње може показати да ли су решења о којима се расправља утемељена на стварној потреби и јавном интересу да се уреди неки однос или не”, објашњава Бојана Меденица, извршни директор „Транспарентност Србија”.

„Учешће јавности има кључну улогу у повећању јавности рада и одговорности политичара. Процес усвајања прописа у Србији, на свим нивоима, одликује недовољно учешће јавности, због чега многи прописи постају „инструмент” корупције и злоупотреба, уместо да буду средство њиховог искорењивања. Разлог за то је, између осталог, одсуство законске гаранције да ће у свим случајевима усвајању прописа претходити јавне расправе и да ће њихови предлози бити размотрени. У Србији није регулисан ни процес лобирања, као механизма за утицај заинтересованих појединаца и група на усвајање прописа и доношење одлука, нити обавеза органа и функционера да обелодане ко је на њихове одлуке утицао или покушао да утиче”, пише у анализи.

Закон о државној управи прописује да су министарство и посебна организација дужни да у припреми закона којим се битно мења правни режим у једној области или којом се уређују питања која посебно занимају јавност спроведу расправу, што се ближе уређује Пословником Владе.

Изменом члана 41. Пословника детаљније је уређена јавна расправа а кључна новина је то што се прецизира да се јавна расправа мора спровести када се доноси нови системски закон или ако се постојећи битно мења.

„Транспарентност” даје препоруке за измену правног оквира који се односи на јавне расправе, а прва је успостављање уставне гаранције јавности процеса израде закона и могућност грађана да утичу на садржај општих правних аката. Јавне расправе би морали организовати сви предлагачи закона, а не само државна управа и она би се морала уприличити у разним фазама законодавног поступка.

Милан Николић, социолог, каже да јавна расправа јесте демократска творевина, али да је важније какво становиште имају стручна удружења, адвокати, правници, економисти, односно стручњаци разних профила.

„Јавне расправе би требало да буду обавезне по закону. Пример је Кривични законик у коме је тако срочена промена приватизације компаније да постоји могућност да Мирослав Мишковић изађе из затвора, чему би се противила полиција. Чини се да је намерно направљена ова рупа у закону. Да је било јавне расправе и да је у њој учествовала стручна јавност не би било тако.”

Миодраг Радојевић, политички аналитичар, каже да на борбу против корупције највише утиче правна регулатива.

„Стање је сада боље, али још постоје недостаци који се морају отклонити. Законска регулатива би била боља уз учешће стручњака и јавних расправа. Део аката је нестручан, али можда има и намере да се остави простор за корупцијско деловање. Неки закони се могу различито интерпретирати а поједини прописи су допринели ширењу корупције. Тога има у области приватизације и изградње грађевинских објеката и јавних набавки. Али за корупцију нису криви само закони, на њу утиче пракса и култура. За то је најодговорнија политичка власт.”

„Пракса доношења закона по хитном поступку једно време је била правило. То треба избегавати. У одређеним областима и немамо правну регулативу. За градњу је потребно посетити 40 шалтера што је немогућа мисија, осим ако нисте у повлашћеном положају. Сада се прича да ће бити донет нови закон пошто је стари поспешивао корупцију. Иако имамо прегршт институција које се баве корупцијом питање је колико могу да утичу на њу. Најважније је мењати менталитет о поштовању закона. Сви су се декларативно залагали за борбу против корупције, било је и притисака међународне заједнице, али је све остало пусто слово на папиру. Надајмо се да ће бити боље”, каже Радојевић.