Поставити границу испод које не сме да се иде

Од нашег сталног дописника
Вашингтон – Гувернерка Народне банке Србије од петка је у Вашингтону, где учествује на редовном пролећном заседању Светске банке и Међународног монетарног фонда, на коме делегације чланица разматрају стање и перспективе светске економије и глобалних финансија. Наравно, за сваку земљу је то прилика да реши и неке своје проблеме, па смо тим поводом Јоргованку Табаковић замолили да нам изнесе своје утиске и процене.
„Програм који имамо изузетно је богат, састанци почињу ујутро у осам, а завршавају се увече у 9. Сви разговори се, међутим, своде на наше напоре да пред инвеститорима – онима који ће то тек бити и онима који, купујући наше вредносне хартије, то већ јесу – створимо једну бољу слику о Србији”, било је прво што нам је рекла.

Шта вам је главни посао овде?
Пре свега то су разговори с Мисијом Међународног монетарног фонда и наша уверавања да треба да наставе аранжман са Србијом, онај „аранжман предострожности” (стендбај), јер наша платнобилансна позиција не захтева додатан новац. Нама аранжман с ММФ-ом треба као потврда кредибилности наше фискалне политике и као признање да смо у кругу земаља које се традиционално понашају опрезно, водећи рачуна о висини свог дефицита, јавног дуга. Разговарамо и о реформама у неким областима које у Србији помало касне.

Да ли је утврђен календар разговора с ММФ-ом?
Овде смо већ обавили неколико важних разговора, предстоји нам још, а главни догађај је долазак њихове мисије у Београд 8. маја.
С Народном банком Србије иначе нема неразумевања, мада с њихове стране постоји једна доза сумње у одрживост фискалног прилагођавања које је садржано у мерама Владе. ММФ на техничком нивоу још проверава наше бројке, да се увери да ли је наш буџет одржив и да ли су мере за фискалну консолидацију довољне да се дефицит задржи на граници од око 4 одсто, као и и укупну фискалну пројекцију за наредне три године.
У том смислу, на дневном реду су и неопходне структурне реформе, пре свега у области пензионог система, али и оне за ефикасније управљање јавним предузећима и државним сектором у целини. Наш став је да ефикасност не мора да буде постигнута искључиво приватизацијом. Проблеми у јавном сектору нису само због чињенице да је држава власник: узмите на пример Немачку развојну банку којој не могу да се оспоре ни ефикасност ни правовремено реаговање.
Оно што се код нас дешава, то су злоупотребе представника државе који у тим институцијама компромитују саму улогу државе. Уосталом, ММФ само прописује циљеве, а на нама је да одлучимо о мерама како да их остваримо. А њихови циљеви се подударају с нашим: трошити онолико колико се заради и створити индустрију која ће фискални кров државе чинити одрживим.

У нашим расправама се већ помиње да смо стигли до границе презадужености, да ли се то и овде помиње?
Помиње се, али уз јасну свест да та граница пре свега зависи од одговора на питање: имате ли начина да дугове сервисирате.

Како оцењујете општу атмосферу пролећног заседања?
Импресионирана сам количином знања које је концентрисано у Светској банци и ММФ-у, али не у толикој мери да заборавим шта је интерес Србије овде. А интерес је да не будемо у позицији просјака: ми смо људи који желе да раде, који имају шта да понуде, па нам је зато циљ да сви схвате да нама јесте место за њиховим округлим столом. Ове институције су основане на начелу једнаких шанси и уједначене користи коју сви могу да очекују од чланства у њима.
Ја мислим да је могуће наћи меру односа са онима који су моћни и уређени, али не на начин да се пред њима повијате, јер то чине само неспособни, лењи и они који немају добре намере. Србија, коју данас води тим људи свесних да треба да вуку тешке потезе и доносе болне мере у свим областима живота због одговорности не само према овој, него и према будућим генерацијама, не сме више себи дозволити да буде изолована тиме што ће инсистирати на немогућем, али у исто време треба да постави границу испод које не сме да иде.

Какве су прве реакције на споразум из Брисела? Да ли он мења слику Србије?
ММФ је једна бирократизована институција, у добром смислу те речи: његови људи говоре веома опрезно и само оно што је неопходно, не желећи да се директно баве оним што није предмет њиховог рада. Наравно, ни они нису имуни на политичке утицаје, али се труде да то не показују.
Због тога сам ја била та која је скретала пажњу на добре вести из Србије, саговорници су радо прихватали разговор о тој теми, али га нису они почињали.
--------------------------------------------------------------
Реалности не могу да се промене

Какав је ваш лични став о споразуму?
Ја о томе можда могу да говорим емотивније од других, јер сам с Косова и Метохије. Мој став је да ми имамо своју историју на коју треба да будемо поносни и да треба да је сачувамо, а да при том не можемо да је претпоставимо будућности, нити због ње можемо да зауставимо живот.
Уверена сам зато да су ово позитивни помаци који значе да ће Србија постићи оно што је максимално могуће, уз уважавање реалности која не може да се промени.
Немојте ми замерити што ћу истаћи улогу Александра Вучића у том процесу, јер мислим да је значајна због тога што он ни у једном тренутку није показао да је фасциниран онима који треба да продају туђе, односно да уместо нас одлуче о нама, а није показао ни страх пред онима који имају моћне заштитнике и траже много више него што им припада.