Обилазак сремског Атоса

Врдник – На простору сремског Атоса, како народ назива Фрушку гору, на 50 километара дужине и 10 ширине, некада је било 35 манастира, задужбина српских владарских породица од 15. века наовамо. Данас их је остало само 16: небројано пута су пљачкани, рушени и напуштани, али и даље плене лепотом и духовношћу.

Захваљујући Милинку Цицмилу, власнику хотела „Премијер аква”, група новинара која је пратила финале такмичења за најбоље Вип студенте, имала је прилику да обиђе део овог блага, смештеног у срцу националног парка у којем је највећа концентрација липове шуме у Европи.

– Манастир Јазак је женски, монахиње га одржавају под конац, што ћете и сами видети – прича нам водич Томислав Шерфези, док звони на улазна врата манастира иза којих чујемо буку којој не можемо да дефинишемо порекло.

Улазимо и прво што примећујемо јесте црвена моторна косилица за траву, којом рукује једна од монахиња, обилазећи спретно попут рели возача манастирске зидине од камена и опеке. На сваком кораку је цвеће, једна од монахиња чисти дугачак ходник на улазу у цркву зидану по традиционално српско-византијском обрасцу.

Према предању, манастир Стари Јазак основао је св. деспот Јован Бранковић, али први писани податак потиче из 1522. године. Оскудан живот монаха, готово као просјака, потрајао је до 1705. године, када су овде донете мошти св. цара Уроша Нејаког, сина јединца цара Душана и царице Јелене.

У Другом светском рату манастир је претрпео велика разарања, а црква претворена у коњушницу. Мошти су пренете у Београд, а у разрушеном манастиру остао је само један руски монах. После рата у манастир се досељава игуманија Евгенија, окупља сестринство и од тада Јазак постаје женски манастир. Одлуком Сабора СПЦ, 2001. године мошти су враћене у Јазак. Сестринство је данас познато по изради свештеничких одежди и храмовних пресвлака.

Следећи на нашем путу је српски Пантеон – Крушедол, у којем су сахрањени многи знаменити Срби и у којем се чувају делићи моштију неколико светаца. Наранџасто обојен улаз је новијег датума и види се чим почне спуштање ка манастиру. Окружена шумом, процветалим воћкама и стадом оваца и коза, сместила се задужбина деспота Ђорђа Бранковића и његове матере Ангелине. Од Велике сеобе и смрти патријарха Арсенија Трећег, Крушедол је био резиденција митрополита српских све до 1716. године и у њему су се одржавали црквенонародни сабори. Чарнојевић је умро у Бечу, али му је тело пренето у Крушедол. Осим имена патријарха Арсенија Трећег, на надгробним плочама с десне стране од западних врата читамо и имена владика, патријарха, војвода, ту је сахрањена и кнегиња Љубица, као и краљ Милан Обреновић Четврти, који је владао седам година. Овде је у једном периоду живео и Карађорђе.

Манастирска ризница је најбогатија од свих манастирских ризница у Фрушкој гори: поред предмета из периода династија Бранковића и Обреновића, ту је чаршав руског цара Петра Великог, плаштаница руске царице Катарине Друге, у дуборезу рађене столице и писаћи сто краља Милана, кревет с постељином у којем је умро… Ризница је била у целости сачувана до 1941. године, а опустошена је током Другог светског рата. Један део је враћен и чува се у Музеју СПЦ у Београду.

Обилазимо и Ново Хопово, чији су темељи постављени далеке 1490. године, манастир познат и по томе што је у њему неколико година живео и замонашио се Доситеј Обрадовић.

– Манастир народ зове Опово, овде почивају мошти св. Теодора Тирона. У 16. веку, ово је био најзначајнији просветни центар Срба с обе стране Дунава и Саве. Изасланик аустријског цара Максимилијана Другог тада је забележио да Срби у Београду немају школе, већ долазе у Хопово да уче читати и писати – прича нам Шерфези.

Он каже и да је овде једно време било седиште сремског епископа, да је у 17. веку била развијена преписивачка делатност, а у 18. школа живописа коју су водили утицајни руски сликари.

Хопово је од 1920. до 2005. године било женски манастир, у којем је после Октобарске револуције нашло уточиште 78 монахиња из Русије. Цркви је данас враћен изглед из 16. века, а путнике намернике на улазу у манастир дочекује црни мачор и наслагане флаше вина, ракије и фрушкогорски мед који се продају за 600 и 1.000 динара…

Манастир Раваница, први или последњи на нашем путу, налази се у самом Врднику, бањи познатој по лековитој води. Чим се прође капија, вернике и туристе дочекују кипови Лазара и Милице урађени у дрвету, остаци једне од бројних уметничких колонија. Први податак о манастиру је из турских докумената, где се у попису из 1566. године наводи његово имање и одређује сума од 3.000 акчи за његов откуп. На Видовдан, 1811. године, када је завршена манастирска црква, у њу су пренете мошти кнеза Лазара. Манастир данас поседује и мошти свете великомученице Анастасије (трећи век), светиње с Христовог гроба и део моштију св. Теодора Тирона.