Напади родољубља

Баук насиља опседа Србију! За тако суморну тврдњу истраживања нису потребна, јер је све видљиво голим оком. Идилична слика Шумадије и Поморавља у окаснелом пролећу крије у себи небројене мрачне тајне. Нису то дрекавци из баре, нити повратак Саве Савановића, најславнијег вампира под овим небом.

Србија је под страхом од комшија, возача, навијача, болесника које нико не жели да лечи или не зна за њих. Показало се да међу чуварима реда није лако препознати поштеног полицајца, мада је извесно да су такви у апсолутној већини. Група разбојника и отимача, годинама је, применом претњи, батина и голе силе, присвајала имовину једног грађевинског предузимача. Човек је био принуђен да члановима те банде „преписује” станове, поклања аутомобиле и готовину, све под претњом која је била више него уверљива.

Грађевинар је пробао да учини све што је до њега. Прво се опирао па су га пребили, бежао је али је морао да се врати. Да није градио не би могао да исплати своје мучитеље. Сетио се полиције, али, видите, један жандарм и угледни полицајац били су на другој страни закона који су штитили у радно време. Они су га уверили да је узалудно опирати се или жалити. Не вреди, нема коме.

Да није коначно потрефио поштеног полицајца, човек би и даље зидао зграде за разбојнике, ону сорту која позиције у српском транзиционом друштву гради на туђем страху од несклада између памети и глупе силе.

Наравно да то није једина група „рекеташа”. Има их у сваком крају града, у сваком граду, поред сваке успешније радње или крчме. Њихов паразитски нерв, независно од количине мозга, непогрешиво бира кротке жртве. Иза насилника стоји читав један сој консилијера, адвоката мафије, који ће њихова злодела, тамо где треба, објаснити као пуки неспоразум. Иза њих, као поуздана потпора, можда невољно стоји и српско правосуђе, које је најспорије једино тамо где би морало да буде најефикасније.

Рекеташи су, наравно, само метафора несигурности кротког грађанина Србије пред слободним насилницима. Министар полиције, који не стигне да наврати у кабинет (јер је у исто време премијер, који се бави судбином земље), рећи ће да нико није јачи од државе. Та дефанзивна тврдња, иначе, лишена је сваке логике, спорна је у сваком свом делу.

Док држава покаже своју снагу тамо где она жели, а не где треба, грађани страдају пред силама којима држава не може (не жели, не стиже) ништа. Парола о томе да „нико није јачи од државе”, постаје тако слабоумна поштапалица неефикасне извршне власти, неспособне чак да контролише и своје најбоље полицајце.

Насиље у Србији неће бити заустављено само кампањама хапшења, уз тријумф премијера – шефа полиције: „Ето, видите како ми то радимо!” Кључна ствар је покушај да се у ровитом српском друштву отклони страх од насиља, који неизбежно производи насиље. То мора да учини држава, која ће поуздано бити иза сваког свог грађанина који покаже да се не боји разбојника, ма колико они рекеташи од пре неки дан изгледали као да су утекли из најчуванијих америчких затвора.

Засад, држава са својим бригама сувише је далеко од бриге за своје грађане. Од бриге имају ли посла, где живе и како, зашто је толико гладних, зашто је толико гладне деце. Зашто су пројекти народних кухиња животни идеал неких градова на југу Србије!

Без решавања тих брига, нема вајде од великих тема и историјских преговора, нема помака у борби против корупције, па макар Мишковић и остао заборављен на робији. Садашњи системски и вредносни хаос неизбежно рађа насиље као врсту занимања, социјални слој отимача, радника у послу где је ризик мали а добит капитална.

Са типичном врстом насиља (без разлога) сусрео се ономад Чедомир Јовановић, председник једне парламентарне странке. Човек који је више пута у каријери био предмет вербалног политичког прогона политичких противника. Онај коме су насилни родољуби приписивали разне издаје, уз врло тупава надриполитичка образложења. И наравно, уз покушај грабљења за патриотски монопол, који је сам по себи насиље, јер свако друго мишљење жигоше као издајничко.

Нешто нисам уочио да су се скупштинске колеге Чедомира Јовановића претргле у осуди насиља, а тај догађај би морао да буде аларм за парламентарну узбуну. Јовановић је насилнике дефинисао као криминалце, дакле рекеташе, дилере дроге и разбојнике сваке врсте. Каже да их познаје а о њима све што треба зна и директор полиције Вељовић.

Ако у томе има истине, логично је да Јовановић од такве групације добија претње за издају, јер они су највернији чувари отаџбине. Онда се може наслутити шта су отимачи станова имали у виду кад су грађевинару при првом сусрету рекли: „Знаш ли ти ко смо ми?”

Не, нису хтели да кажу да су много опасни, то се одмах видело. Они су велики борци за Србију, па могу и да отму колико им треба.