Крајње је време за акцију

Од 2008. године, када је почела са радом летња школа за менаџере у култури, „Кенеди институт за извођачке уметности” у Вашингтону посетили су директори установа културе из 38 земаља света. Први учесник из Србије, који ће у наредне три године, по месец и по дана, похађати овај курс јесте директор Дома омладине Београда Милан Лучић. Драматург по образовању, а на челу ове куће претходних девет година, Лучић је изабран и због чињенице да Дом омладине годишње оствари чак 1.700 програма, што је својеврстан рекорд у односу на сличне институције. Конкурс је намењен директорима установа културе са свих континената, са најмање петогодишњим искуством на овој позицији, а на курсу се учи о стратешком и уметничком планирању, маркетингу, раду са управним одборима и прикупљању средстава.

– Oво је први пут да тамо иде неко из нашег јавног сектора. Кенеди центар је прва институција која има више догађаја од нас (2.000), и то је аргумент који је препоручио Дом омладине, са годишњом посетом од 185.000 људи, за овај програм. Њих је занимало које потезе је Дом омладине учинио да се смањење буџета у 2012, у односу на 2011, не одрази на програме, и како смо ту годину, иако са мање средстава, завршили финансијски позитивније него претходну. Тражили смо баланс организујући комерцијалније догађаје (фестивал здравља, изнајмљивање сале за конференције, промоција пива, булеварске представе), и тај приход усмерили ка уметничким некомерцијалним програмима. Сами смо смањили буџет за 10 одсто, и то уложили у оглашавање. Добили смо већу посећеност, и тако надоместили још 20 одсто прихода – каже Милан Лучић, који је десет година био члан УО Међународне мреже за савремене извођачке уметности (ИЕТМ).

Како додаје, наша цена карте није економска пошто имамо субвенцију државе, док се америчке институције издржавају само од продаје карата, али имају фантастичне пореске олакшице за фирме које подржавају културу. Према његовим речима, прилике у друштву се мењају и установе културе треба да промишљају своју позицију на другачији начин. Сматра да смо склони романтизовању да држава мора да издвоји већа средстава за културу, са чиме се наравно слаже, али додаје да је потребан и консензус на културној сцени о томе који су најважнији циљеви.

Лучић истиче да Дом омладине Београда стално испитује потребе публике и да студенти уметничких факултета често раде стратешку анализу ове установе. Тако је настао и програм „Мисија Београд − распуст за џ”, где су позвали младе, дали им „одрешене руке”, и у оквиру тога су представљене нове музичке групе, које су имале одличан пријем код млађег света.

− Без обзира на кризу, у Београду је хиперпродукција културних догађаја и имамо много више да понудимо него други градови у региону. Куће попут Културног центра „Град“, „Пароброда“, „Божидарца”, нарочито Културни центар Београда, донеле су потпуно нову слику у граду. У „Магацину” у Улици Краљевића Марка одлично раде организације са независне сцене, Теорија која хода и Станица за савремени плес за које се увек интересују људи у иностранству, а наша публика их не познаје довољно − каже наш саговорник.

Лучић подсећа да је у текућој дебати о стању у култури редитељ Срђан Драгојевић први рекао да у уметности најпре морамо уважити естетске критеријуме.

− Да ли сви добро радимо? Да ли је све у Београду толико фантастично па нам само недостају средства? Логика је једноставна, ако си направио резултате − треба да имаш већи буџет. Немаш резултате – смењен си. Када нечији филм уђе на најпрестижнији фестивал, нека аутоматски добије подршку за наредни. Код нас влада једна врста опште несолидарности на културној сцени. Дешава се да руководиоци институција са фантастичним резултатима буду смењени, а да нико не каже ни једну једину реч, а да неки потпуно бесмислени пројекти уживају континуирану подршку. Када културна јавност схвати да треба да подржи добре, а да критикује лоше пројекте, онда ће и комуникација са политичарима бити боља − сматра Лучић.

Наш саговорник даље подсећа да се позиција Дома омладине кроз историју доста променила. Основан је 1964. као главно дебатно место у граду, првенствено као простор за алтернативу, а данас је кућа различитих активиста, има широк спектар публике и представља све платформе које постоје, без обзира на то да ли је реч о концертима, трибинама о биоетици, религији, анархизму, ангажману за незбринуте животиње и тако даље.

− Тражимо нове људе, не потцењујемо младу генерацију која је фантастична, и то нас подмлађује. Пошто имамо превише „заслужних грађана”, а ствари нам не ваљају у култури, морамо да слушамо искуства других, да признамо да је независна сцена са уметничке стране често релевантнија од онога што раде институције, и да је потребно ставити их у исту раван. Морамо установити и уметничке вредности, а уверен сам да ће брзо доћи дан када ћемо сви конкурисати са својим дугорочним програмима – истиче Милан Лучић додајући да чека стратегију Националног савета за културу, јер је крајње време за акцију.