Krajnje je vreme za akciju

Od 2008. godine, kada je počela sa radom letnja škola za menadžere u kulturi, „Kenedi institut za izvođačke umetnosti” u Vašingtonu posetili su direktori ustanova kulture iz 38 zemalja sveta. Prvi učesnik iz Srbije, koji će u naredne tri godine, po mesec i po dana, pohađati ovaj kurs jeste direktor Doma omladine Beograda Milan Lučić. Dramaturg po obrazovanju, a na čelu ove kuće prethodnih devet godina, Lučić je izabran i zbog činjenice da Dom omladine godišnje ostvari čak 1.700 programa, što je svojevrstan rekord u odnosu na slične institucije. Konkurs je namenjen direktorima ustanova kulture sa svih kontinenata, sa najmanje petogodišnjim iskustvom na ovoj poziciji, a na kursu se uči o strateškom i umetničkom planiranju, marketingu, radu sa upravnim odborima i prikupljanju sredstava.

– Ovo je prvi put da tamo ide neko iz našeg javnog sektora. Kenedi centar je prva institucija koja ima više događaja od nas (2.000), i to je argument koji je preporučio Dom omladine, sa godišnjom posetom od 185.000 ljudi, za ovaj program. Njih je zanimalo koje poteze je Dom omladine učinio da se smanjenje budžeta u 2012, u odnosu na 2011, ne odrazi na programe, i kako smo tu godinu, iako sa manje sredstava, završili finansijski pozitivnije nego prethodnu. Tražili smo balans organizujući komercijalnije događaje (festival zdravlja, iznajmljivanje sale za konferencije, promocija piva, bulevarske predstave), i taj prihod usmerili ka umetničkim nekomercijalnim programima. Sami smo smanjili budžet za 10 odsto, i to uložili u oglašavanje. Dobili smo veću posećenost, i tako nadomestili još 20 odsto prihoda – kaže Milan Lučić, koji je deset godina bio član UO Međunarodne mreže za savremene izvođačke umetnosti (IETM).

Kako dodaje, naša cena karte nije ekonomska pošto imamo subvenciju države, dok se američke institucije izdržavaju samo od prodaje karata, ali imaju fantastične poreske olakšice za firme koje podržavaju kulturu. Prema njegovim rečima, prilike u društvu se menjaju i ustanove kulture treba da promišljaju svoju poziciju na drugačiji način. Smatra da smo skloni romantizovanju da država mora da izdvoji veća sredstava za kulturu, sa čime se naravno slaže, ali dodaje da je potreban i konsenzus na kulturnoj sceni o tome koji su najvažniji ciljevi.

Lučić ističe da Dom omladine Beograda stalno ispituje potrebe publike i da studenti umetničkih fakulteta često rade stratešku analizu ove ustanove. Tako je nastao i program „Misija Beograd − raspust za dž”, gde su pozvali mlade, dali im „odrešene ruke”, i u okviru toga su predstavljene nove muzičke grupe, koje su imale odličan prijem kod mlađeg sveta.

− Bez obzira na krizu, u Beogradu je hiperprodukcija kulturnih događaja i imamo mnogo više da ponudimo nego drugi gradovi u regionu. Kuće poput Kulturnog centra „Grad“, „Parobroda“, „Božidarca”, naročito Kulturni centar Beograda, donele su potpuno novu sliku u gradu. U „Magacinu” u Ulici Kraljevića Marka odlično rade organizacije sa nezavisne scene, Teorija koja hoda i Stanica za savremeni ples za koje se uvek interesuju ljudi u inostranstvu, a naša publika ih ne poznaje dovoljno − kaže naš sagovornik.

Lučić podseća da je u tekućoj debati o stanju u kulturi reditelj Srđan Dragojević prvi rekao da u umetnosti najpre moramo uvažiti estetske kriterijume.

− Da li svi dobro radimo? Da li je sve u Beogradu toliko fantastično pa nam samo nedostaju sredstva? Logika je jednostavna, ako si napravio rezultate − treba da imaš veći budžet. Nemaš rezultate – smenjen si. Kada nečiji film uđe na najprestižniji festival, neka automatski dobije podršku za naredni. Kod nas vlada jedna vrsta opšte nesolidarnosti na kulturnoj sceni. Dešava se da rukovodioci institucija sa fantastičnim rezultatima budu smenjeni, a da niko ne kaže ni jednu jedinu reč, a da neki potpuno besmisleni projekti uživaju kontinuiranu podršku. Kada kulturna javnost shvati da treba da podrži dobre, a da kritikuje loše projekte, onda će i komunikacija sa političarima biti bolja − smatra Lučić.

Naš sagovornik dalje podseća da se pozicija Doma omladine kroz istoriju dosta promenila. Osnovan je 1964. kao glavno debatno mesto u gradu, prvenstveno kao prostor za alternativu, a danas je kuća različitih aktivista, ima širok spektar publike i predstavlja sve platforme koje postoje, bez obzira na to da li je reč o koncertima, tribinama o bioetici, religiji, anarhizmu, angažmanu za nezbrinute životinje i tako dalje.

− Tražimo nove ljude, ne potcenjujemo mladu generaciju koja je fantastična, i to nas podmlađuje. Pošto imamo previše „zaslužnih građana”, a stvari nam ne valjaju u kulturi, moramo da slušamo iskustva drugih, da priznamo da je nezavisna scena sa umetničke strane često relevantnija od onoga što rade institucije, i da je potrebno staviti ih u istu ravan. Moramo ustanoviti i umetničke vrednosti, a uveren sam da će brzo doći dan kada ćemo svi konkurisati sa svojim dugoročnim programima – ističe Milan Lučić dodajući da čeka strategiju Nacionalnog saveta za kulturu, jer je krajnje vreme za akciju.