Београд као дијаспора

У Београду и околини, према статистици, живи око 1,7 милиона становника, готово сваки четврти житељ Србије. Магична привлачност главног града се не смањује. Напротив. Са главним градовима тако је, мање-више, свуда у свету.

У Београду се, опет према статистици, упркос тешкоћама, боље живи.У унутрaшњости Србије, част изузецима, све је скромније: мање је запослених, нижа су примања, слабија здравствена заштита, скромније су услуге, трговина, саобраћај...

Реалност је таква каква је и ту помоћи нема, ни чаробног штапића којим би се стварност учинила лепшом но што збиља јесте. Па кад је тако, зар није логично да уместо да нам поглед непрестано буде окренут у друге, поставимо себи сасвим једноставно питање: шта ми обични грађани свих професија, запослени и пензионери, осим декларативне подршке или непрестане критике, можемо стварно и конкретно да учинимо за ове крајеве?

Највећи број становника Београда, који га подједнако воле каои староседеоци, без обзира на то колико година или деценија живе у њему, трајно памти околности и време доласка у главни град. Балканском или неком другом улицом. Многи су у Београд дошли да би остали. Уз моралну, још више материјалну потпору родног краја.

Већина придошлих носи у себи неку врсту двојности: осећају се Београђанима, баш као да су ту одвајкада, али и делом завичаја, коме се с мање или више носталгије повремено враћају. Док су родитељи живи, многи тамо одлазе да напуне гепеке аутомобила или путне торбе зимницом и другим потрепштинама. Када се неумитним законима природе те везе прекину, одласци се по правилу проређују (има и обрнутих случајева). Али део душе и срца, ма колико то звучало патетично, заувек остаје у завичају. А завичај прети да остане празан.

Због прошлости, још више у име будућности, учинимо нешто за свој завичај из ког смо потекли, тиме и за своју земљу! За људе који нису кренули нашим стопама. Који су остали. Помозимо им да остану и опстану. Придружимо се племенитим добротворима из земље и света. Што масовније. Без калкулација. Не декларативно већ стварно. Ко колико може. А већина ипак може. Уз мања или већа одрицања. Наше мало њима може бити велико. Као кућа.

Конкретно. Издвојимо од наших пензија и плата по хиљаду динара месечно (ко може и више) за своје родно место, општину или регион. И тако наредних 12 месеци. За годину дана добиће се нешто више од стотину евра по дародавцу. Појединачно, износ – скроман, у маси – огроман.

Практични реализатори и носиоци овакве солидарности могу да буду завичајна удружења грађана у Београду, којих има из готово свих крајева наше земље, од Црне Траве до Сомбора и Неготина...Готово да нема места у Србији које нема организоване „земљаке” у Београду, чија је основна преокупација успостављање што чвршћих веза Београђана са родним крајем. Она окупљају по више десетина хиљада сталних и потенцијалних чланова, приређујући повремене сусрете, дружења, излете до родног краја, хуманитарне акције, издавачку делатност, негују изворне песме и фолклор, чувају старе занате... Помножена са тим бројкама, хиљадарка месечно добија сасвим нову димензију. Рецимо, десет хиљада чланова једног удружења (што је у многим случајевима мање од трећине њиховог укупног броја) годишње би прикупили најмање милион евра. Износ вредан поштовања.

Удружења би, претходно, са локалним самоуправама на терену, независно од страначке припадности и једних и других, одабрала по један виталан објекат који приоритетно треба изградити или довршити уз помоћ донација земљака: пут, мост, школу, дом здравља, брану, задружни дом, амбуланту... Примера ради, у топличком крају, коме рођењем припадам, можда је прави објекат за овакав вид помоћи донација за завршетак чувене бране Селова, која је од непроцењиве важности за водоснабдевање неколико градова и више десетина села топличког краја, чија се градња отегла као Скадар на Бојани или,пак, улагање у окончање радова и опремање новог дома здравља у Прокупљу, изузетно значајног објекта за здравствено збрињавање огромног броја становника са ових простора. Тамо где удружења не постоје или не раде, избор и координацију би преузеле општине или региони следећи исте принципе и полазишта – за бољи живот грађана,за запошљавање извесног броја људи.

Средства би се строго наменски уплаћивала на одговарајући жиро-рачун, а представници дародаваца би били контролори њиховог стриктног наменског трошења, уз пуну јавност рада. Наравно, појединости читаве акције тек треба дефинисати, као и рокове њеног почетка и трајања, без непотребног одуговлачења. На тај начин би у свакој општини или региону добили бар по један објекат годишње саграђен средствима Београђана. Један али вредан. За Србију као целину драгоцено богатство. Богатство и задовољство и за све учеснике ове корисне и хумане акције.

Стога апел и позив Београђанима који носе у себи и дух родног краја: придружите се овој племенитој акцији. Нека Београд и Београђани постану нова дијаспора завичају. Да бисмо ми и наши потомци могли да се вратимо или бар свратимо у родни крај који у међувремену неће опустети. Да се подсетимо на дане детињства, обиђемо живе и запалимо свеће прецима. Бар толико им дугујемо.

Војни новинар