Beograd kao dijaspora

U Beogradu i okolini, prema statistici, živi oko 1,7 miliona stanovnika, gotovo svaki četvrti žitelj Srbije. Magična privlačnost glavnog grada se ne smanjuje. Naprotiv. Sa glavnim gradovima tako je, manje-više, svuda u svetu.

U Beogradu se, opet prema statistici, uprkos teškoćama, bolje živi.U unutrašnjosti Srbije, čast izuzecima, sve je skromnije: manje je zaposlenih, niža su primanja, slabija zdravstvena zaštita, skromnije su usluge, trgovina, saobraćaj...

Realnost je takva kakva je i tu pomoći nema, ni čarobnog štapića kojim bi se stvarnost učinila lepšom no što zbilja jeste. Pa kad je tako, zar nije logično da umesto da nam pogled neprestano bude okrenut u druge, postavimo sebi sasvim jednostavno pitanje: šta mi obični građani svih profesija, zaposleni i penzioneri, osim deklarativne podrške ili neprestane kritike, možemo stvarno i konkretno da učinimo za ove krajeve?

Najveći broj stanovnika Beograda, koji ga podjednako vole kaoi starosedeoci, bez obzira na to koliko godina ili decenija žive u njemu, trajno pamti okolnosti i vreme dolaska u glavni grad. Balkanskom ili nekom drugom ulicom. Mnogi su u Beograd došli da bi ostali. Uz moralnu, još više materijalnu potporu rodnog kraja.

Većina pridošlih nosi u sebi neku vrstu dvojnosti: osećaju se Beograđanima, baš kao da su tu odvajkada, ali i delom zavičaja, kome se s manje ili više nostalgije povremeno vraćaju. Dok su roditelji živi, mnogi tamo odlaze da napune gepeke automobila ili putne torbe zimnicom i drugim potrepštinama. Kada se neumitnim zakonima prirode te veze prekinu, odlasci se po pravilu proređuju (ima i obrnutih slučajeva). Ali deo duše i srca, ma koliko to zvučalo patetično, zauvek ostaje u zavičaju. A zavičaj preti da ostane prazan.

Zbog prošlosti, još više u ime budućnosti, učinimo nešto za svoj zavičaj iz kog smo potekli, time i za svoju zemlju! Za ljude koji nisu krenuli našim stopama. Koji su ostali. Pomozimo im da ostanu i opstanu. Pridružimo se plemenitim dobrotvorima iz zemlje i sveta. Što masovnije. Bez kalkulacija. Ne deklarativno već stvarno. Ko koliko može. A većina ipak može. Uz manja ili veća odricanja. Naše malo njima može biti veliko. Kao kuća.

Konkretno. Izdvojimo od naših penzija i plata po hiljadu dinara mesečno (ko može i više) za svoje rodno mesto, opštinu ili region. I tako narednih 12 meseci. Za godinu dana dobiće se nešto više od stotinu evra po darodavcu. Pojedinačno, iznos – skroman, u masi – ogroman.

Praktični realizatori i nosioci ovakve solidarnosti mogu da budu zavičajna udruženja građana u Beogradu, kojih ima iz gotovo svih krajeva naše zemlje, od Crne Trave do Sombora i Negotina...Gotovo da nema mesta u Srbiji koje nema organizovane „zemljake” u Beogradu, čija je osnovna preokupacija uspostavljanje što čvršćih veza Beograđana sa rodnim krajem. Ona okupljaju po više desetina hiljada stalnih i potencijalnih članova, priređujući povremene susrete, druženja, izlete do rodnog kraja, humanitarne akcije, izdavačku delatnost, neguju izvorne pesme i folklor, čuvaju stare zanate... Pomnožena sa tim brojkama, hiljadarka mesečno dobija sasvim novu dimenziju. Recimo, deset hiljada članova jednog udruženja (što je u mnogim slučajevima manje od trećine njihovog ukupnog broja) godišnje bi prikupili najmanje milion evra. Iznos vredan poštovanja.

Udruženja bi, prethodno, sa lokalnim samoupravama na terenu, nezavisno od stranačke pripadnosti i jednih i drugih, odabrala po jedan vitalan objekat koji prioritetno treba izgraditi ili dovršiti uz pomoć donacija zemljaka: put, most, školu, dom zdravlja, branu, zadružni dom, ambulantu... Primera radi, u topličkom kraju, kome rođenjem pripadam, možda je pravi objekat za ovakav vid pomoći donacija za završetak čuvene brane Selova, koja je od neprocenjive važnosti za vodosnabdevanje nekoliko gradova i više desetina sela topličkog kraja, čija se gradnja otegla kao Skadar na Bojani ili,pak, ulaganje u okončanje radova i opremanje novog doma zdravlja u Prokuplju, izuzetno značajnog objekta za zdravstveno zbrinjavanje ogromnog broja stanovnika sa ovih prostora. Tamo gde udruženja ne postoje ili ne rade, izbor i koordinaciju bi preuzele opštine ili regioni sledeći iste principe i polazišta – za bolji život građana,za zapošljavanje izvesnog broja ljudi.

Sredstva bi se strogo namenski uplaćivala na odgovarajući žiro-račun, a predstavnici darodavaca bi bili kontrolori njihovog striktnog namenskog trošenja, uz punu javnost rada. Naravno, pojedinosti čitave akcije tek treba definisati, kao i rokove njenog početka i trajanja, bez nepotrebnog odugovlačenja. Na taj način bi u svakoj opštini ili regionu dobili bar po jedan objekat godišnje sagrađen sredstvima Beograđana. Jedan ali vredan. Za Srbiju kao celinu dragoceno bogatstvo. Bogatstvo i zadovoljstvo i za sve učesnike ove korisne i humane akcije.

Stoga apel i poziv Beograđanima koji nose u sebi i duh rodnog kraja: pridružite se ovoj plemenitoj akciji. Neka Beograd i Beograđani postanu nova dijaspora zavičaju. Da bismo mi i naši potomci mogli da se vratimo ili bar svratimo u rodni kraj koji u međuvremenu neće opusteti. Da se podsetimo na dane detinjstva, obiđemo žive i zapalimo sveće precima. Bar toliko im dugujemo.

Vojni novinar