Југоносталгични дизајн

„Добар дизајн” био је назив дипломе коју је Дизајн центар из Београда током седамдесетих и осамдесетих година додељивао одабраним домаћим производима, дајући им тиме ознаку изузетног квалитета. Та активност, као и сам центар, данас су потпуно заборављени. Иста судбина задесила је шоље и тањире са препознатљивом плавом линијом фирме „Југокерамика”, старе „Кончарове” млинове за кафу, чувене коцкасте „Искрине” фиксне телефоне са округлим бројчаницима... Носталгично подсећање на то активно доба југословенског индустријског дизајна почиње вечерас у 19 сати у Музеју „25. мај” отварањем чак четири изложбе.

У сарадњи са Музејом за уметност и обрт из Загреба и Музејом за архитектуру и дизајн из Љубљане, пред београдском публиком током наредна два месеца специфичан визуелни језик социјализма говориће својом, свима нама добро познатом, носталгијом, и то кроз поставке: „Порцелански сјај социјализма, дизајн порцелана: Југокерамика/Инкер, 1953–1991.”,„Скривени дизајн – Одељење дизајна Раде Кончар 1971–1990”, „Искра Несврстани дизајн 1946–1990.” и „Дизајн центар”.

О занимљивим детаљима говори Кораљка Влајо, ауторка целина које прате рад предузећа „Југокерамика” и „Раде Кончар”.

– Што се предмета из прве фабрике тиче, имали смо среће да су они сами сачували око 400 својих производа па смо сад у прилици да изложимо све најбоље што постоји. Почев од првог тањира који је изашао из фабричке пећи, па до прототипа и пробних серија. То је реткост, јер су предмети из тог времена углавном изгубљени или бачени у жару свега што се дешавало деведесетих, као што је то био случај са „Кончаром”. Њихове производе сакупљали смо буквално тако што смо звали некадашње радникекоји су нам доносили оно што су имали, од пегле до локомотиве... Дизајн „Југокерамике” радиле су искључиво жене, док су у „Кончару” то били искључиво мушкарци. Својеврстан јин и јанг на пољу креативности.

За разлику од данашњег времена, кад је дизајн свуда, у свему и свима битан, његова важност у то доба није била спозната, мада стручно око може да примети да се желело више него што се могло. Деведесет посто фабрика уопште се није бавило дизајном, технолошка застарелост била су превише висока препрека за иновације оних који су се у то упустили, а одлуку о томе шта ће се производити доносио је, обично, директор или трговац, свако према свом укусу. Многе талентоване жене и мушкарци, дизајнери предмета које смо сви користили, били су и остали анонимни, скривени иза имена фирме за коју су радили.

– За разлику од графичког дизајна, где су аутори били познати по именима, многи су били и сликари, креативци на пољу индустријског дизајна остали су скрајнути. Њихови успеси били су колективни. Као да се, чак, зазирало од тога да их неко помене. Дошла сам до старих бројева фабричких часописа и дословно сам за тридесет година колико су излазили само два пута пронашла име и презиме аутора – додаје наша саговорница.

Било је и међународних успеха. Посебно је остао забележен један: на Једанаестомтријеналу керамике у Милану, 1957. године, ентеријер „Југокерамике” – сервис „тријенале”, који се може видети на поставци, добио је сребрну медаљу. Иста серија, урађена у педесетак примерака, била је у понуди једне мале загребачке радње и распродата је малтене за неколико дана.

„Искрини” производи – легендарни „искрадата компјутер”, робот „роки 200”, који се појавио на изложби у Хановеру 1988, портабл телевизор „минирама” и телефон, који се извозио, биокопиран у многим земљама, а 2010. постао део колекције дизајна МОМА у Њујорку, такође су изложени. Што се Дизајн центра тиче, приказане су оригиналне фотографије поставке одабраног намештаја који се могао видети у њиховим просторијама центра у Кнез Михаиловој улици као и столица RЕX, рад Ника Краља из 1952, један од најуспешнијих дизајнерских производа бивше Југославије, која је, такође, део колекције МОМА музеја.

М. Димитријевић