Насиље у нама и око нас

Напад у Бостону је чин насиља који је одвратан, застрашујући и чак глуп. Непуних годину дана сам живео у Бостону и неспојива ми је идеја тог студентског града на реци Чарлс, радосне активности као што је маратон и бомби кућне израде по инструкцијама са интернета. Безразложна патња је једно од најгорих могућих осећања, а то смо видели и након недавног догађаја масовног убиства у Србији. Питамо се зашто се то десило и не добијамо одговор. У овом тексту бих да се одмакнем од спекулисања и покушам да скицирам неке перспективе из којих можемо да конструктивно разумемо друштвене услове, а онда можда и системски спречимо насиље.

Кренуо бих од прошлогодишњег добитника Златне палме на Канском фестивалу, редитеља Михаела Ханекеа. У његовом „Бенијевом видеу”, дечак редовно гледа филмове са насиљем, a и сам је снимао клање свиње. Инспирисан тиме, једног дана дечак убије девојчицу. Што је најнеразумљивије, није је убио из беса, већ да проба. Зашто? Фрустрирајуће је што нам одговор неће дати дечак, одговор лежи око нас. Дечак посматра реалност очима ТВ екрана, он је ментално одвојен од чина убијања, али и од традиционалних начина показивања осећања девојчици. Присуство насиља у медијима чини нас све мање осетљивим, али и постаје део наше реалности и чини је насилном.

У Ханекеовом ,,Седмом континенту” породица живи механички и њена стресна и досадна свакодневица је врста насиља које кулминира самоубиством целе породице. Ханеке у интервјуима истиче сцену у којој породица баца новац у клозетску шољу. То је чин насиља над новцем које је агенс насиља у свакодневном животу. Ћерка, једино дете у породици (и разарање институције породице је насилно), измишља болести у школи. Она тражи љубав, пажњу. Над њом се у отуђеном породичном окружењу свакодневно врши насиље јер одрастање без љубави није далеко од одрастања са злостављањем. У овом филму увиђамо распрострањеност насиља у механицистичкој свакодневици живота отуђеног човека. Самоубиство породице је хипербола за насиље које сви проживљавамо, само што га успешније избегавамо или, што је опасније, потискујемо и интернализујемо.

Тако Жижек говори о насиљу у ширем смислу. Поред физичког насиља, постоји економско насиље. Тајкун се игра мало на берзи и сутрадан, пуф, нестају хиљаде радних места или скочи цена основних намирница. Као и савремени ратник, он седи за компјутером и не учествује физички непосредно у чину насиља. Погледајте само колико је ратних дешавања на Блиском истоку или колико је земаља током двадесетог века било у крви. То насиље наставља да тиња, оно је свеприсутно у животу и у колективном несвесном. Због технологије и медија, насиље је не само естетизовано, већ и замагљено. Поред сталног и очигледног насиља над земљама Трећег света (што је често кукавички, непоштени и идиотски изговор терористима, па и браћи Царнајаев), не врши ли се и економско насиље кроз држање тих земаља у сиромаштву док им се наводно помаже на разне хуманитарне начине. То је перверзија насиља у којој сви учествују јер нема крви, али јесте насиље у ширем смислу.

Заобилазећи филозофску ригорозност, замолио бих вас да насиље посматрате холистички – све је повезано, и насиље у једној сфери је у дослуху са насиљем у другој. На крају видимо да друштвено уређење загађује наше ментално, емотивно и духовно стање. Од империјализма до верског фундаментализма, преко економске неизвесности, расцепканих породичних односа у свету у којем су међуљудски односи краткотрајни и углавном користољубиви, у свету у којем је појединац немоћан пред сопственим системом, нисмо ништа постигли ако само хватамо испране мозгове и зликовце након бомбашких напада. Морамо да разумемо да је том чину насиља претходило насиље којем је претходило друго насиље којем је претходио (глобални) систем чији су modus operandi насиље и егоизам. Ни једна од владајућих верско-идеолошких идеја није базирана на љубави, већ на непријатељству и страху у односу на другог.

Замислите Мунков „Крик”. Замислите сада да човеку који вришти у тој слици дате оружје (доступност оружја је још једно законско питање). Не можете ничему добром да се надате од тог вриштећег човека. Краткорочно, институције и окружење треба те „тихо вриштеће људе” да препознају, прате и помогну им. Ипак, то не само да је сувише сложено (Руси су упозоравали на старијег брата, па опет ништа), већ неће уклонити суштинско насиље које увек тражи вентил. Боље је да не буде „вриштећих људи” и да се преобликује свет који их репродукује сваки дан, али за то је потребно много много више труда.

Дипломирао филозофију и филмску режију на Колумбија универзитету, Њујорк