Висока потрошња не лечи кризу

Да ли је светску и нашу економску кризу проузроковало претерано мешање државе или је до кризе дошло зато што је држава лоше радила остало је нејасно и после јучерашње расправе економских стручњака у Академији економских наука у Београду. Стекао се, ипак, утисак да се либерали и антилиберали у једном слажу – стање светске економије је далеко од доброг, а ни оздрављење српске привреде и јавних финансија није извесно.

Чуло се и да Србија не може да враћа своје дугове и да ће од ММФ-а морати да тражи репрограмирање дуга. Звучало је као позив на узбуну.

Домаћа економска памет, по ономе што се јуче могло чути, још није сагласна шта нам ваља чинити.

Став је Љубомира Маџара да је држава зло које је довело до економске катастрофе и зато га треба учинити што мањим. Па зато: „Оптужити државу за постојеће дегенеративне процесе, а спас тражити у њеном додатном, много ширем ангажовању, очигледна је и драстична противречност, која не може друкчије да се окарактерише него као болест мишљења.”

Кори Удовички, директорка Центра за високе економске студије, указала је да јавни дуг држава, које су од почетка кризе штампањем пара спасавале банке и привреду, све више нараста. Његов раст је последица и настојања да се тако повећа тражња становништва са средњим и ниским примањима. Тај пренадувани балон прети да пукне и поново изазове кризу.

Професор Млађен Ковачевић је указао да је Србија у веома тешкој економској и друштвеној кризи, која је већим делом последица погрешних реформи наметнутих земљи почетком овог века. „Државаје лоше радила, а много од онога што је морала да уради – није учинила.” Зато се висока незапосленост не смањује, расте буџетски дефицит и укупни девизни дуг високо задужене државе, привреде и становништва. У прошлој години у плаћању са иностранством Србија је била у минусу око 1,5 милијарди долара. Задуживање државе од нове године за још три милијарде долара за њега је „неодговорност према будућим генерацијама”.

Неолиберализам и хаос у главама који је произвео, узроци су светске и наше кризе, убеђен је Јован Б. Душанић, уз опаску: „Предстоје нам тешка времена.” Он сматра да је за излазак из светске кризе неопходно напустити долар као светску резервну валуту и онемогућити емитовањесветског новца без реалног покрића.

Оно што могу велики и моћни, не могу државе у развоју, указује Небојша Катић. Оне не могу да штампају новац. Криза је неизбежна каданацијатрошипрекомогућности. Свеједнодали то ради приватни,јавнисекторилито чине заједно. Ризик кризе се много јасније види кроз дефицит текућег биланса и висину спољног дуга, него кроз буџетски дефицит и јавни дуг. Криза се не избегава самоконтроломјавне, већ и контролом потрошње „рационалног” приватногсектора. Када запосленост почне да расте, каже Катић, биће то знак да криза јењава.

Милан Шојић сматра да је раскорак између приспелих обавеза и расположивог бруто домаћег производа неодржив. За отплату рата у овој години мора да се издвоји 13 одсто бруто домаћег производа, који је сада достигао само 62 одсто оног из 1989. године.

– Не можемо да враћамо дуг, јер немамо шта да извеземо. Излаз је у развоју предузетништва и самозапошљавању. У супротном нас чека диктатура поверилаца – рекао је Радован Пешикан, залажући се „за државу по мери”.

Годишњи раст БДП-а не покрива ни камате на кредите, а рестриктивном монетарном политиком без развоја нећемо се раздужити, рекао је Слободан Комазец.