Тук на лук

Вишемесечни сукоб министарке енергетике др Зоране Михајловић и генералног директора „Србијагаса” Душана Бајатовића, шта год иза њега стајало, прераста полако у свакодневну забаву за стручну јавност, али с не баш безазленим последицама. Најмање по њих саме.

Последњи разлог за њихово јавно препуцавање, у које се за сада не мешају ни влада ни партијски челници (министар је из редова СНС, а директор из СПС) јесте њена намера да некакав антикорупцијски тим при ресорном министарству истражи основаност њене сумње у наводну умешаност Бајатовића у сумњиве послове. Тај тук на лук, што би рекао наш народ, није могао, да прође без одговора Бајатовића. А у њему има једна замерка о којој би ваљало размислити.

Институционална утемељеност оснивања антикорупцијског тима са специјалним задатком – да у име и за рачун Министарства енергетике истражи евентуалне пословне „брљотине” у „Србијагасу”, али и ЕПС-у. Можемо и не морамо да верујемо Бајатовићу који тврди да за тако нешто нема основа и да је такав антикорупцијски тим чист каприц министарке енергетике Михајловићеве која би да му претражи „прљав веш” не би ли доказала тезу да је „Србијагас” у губицима од око милијарду евра, између осталог, и зато што Бајатовић не уме да води посао. Приде сумња да је ваљда корумпиран када му шаље антикорупцијски тим у фирму.

И чији тим? Свој? Парадржавни? И то после извештаја државног ревизора који је баш против Бајатовића поднео пријаве суду за незаконите пословне потезе. Није ли оснивање оваквог тима Министарства енергетике ниподаштавањење институција Државне ревизије, и званичне антикорупцијске комисије, као и осталих органа који се баве привредним криминалом и хоће ли се та идеја проширити и на остале ресоре – саобраћај, грађевину, здравство…

Или је можда ред да се у овај рат између надређене министарке и неподређеног директора укључи влада, јер и министарка Михајловићева и директор Бајатовић за свој (не)рад њој одговарају. Она њему није шеф, јер министар не поставља „своје” директоре, већ их постављају партије на власти, а коалициони споразум о расподели кадрова на та места веома је важан за мир у кабинету у Немањиној улици. 

Нико не спори право министру енергетике да у оквиру свог ресора планира реорганизацију једног од „својих” јавних предузећа какав је, рецимо, „Србијагас”. Ту јој је и Електропривреда Србије. Али, шта је са осталим хиљадама јавних предузећа од републичког до општинског нивоа? Нису ли и она зрела за неко темељно претресање?

 Јесу. Али, сви одреда. Без изузетака, а не данас ћемо на тапет ставити „Србијагас”, јер његов директор није по вољи министра. Кончано, ако министарка Михајловићева има сазнања да директор Бајатовић незаконито ради, прави губитке на сваком кораку, да је корумпиран… није ли њена обавеза да на то скрене пажњу влади и једноставно – поднесе кривичну пријаву против њега.