Аплаузи Великом брату

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Ако је 11. септембар 2001. био велика национална траума која још није прошла, 15. април је донео само још један шок – један међу многима – чије је дејство готово ишчилело.

Потрага за Осамом бин Ладеном трајала је целу деценију, док је лов на два момка која су своје ранце са бомбама хладнокрвно поставила испред ногу гледалаца Бостонског маратона завршен већ после пет дана.

Браћа Царнајев су ухваћена захваљујући видео-снимцима камера за надзор. Еф-Би-Ај их је прво, уз издашну помоћ грађана, идентификовао, а остало је мање-више било рутинска полицијска операција, која је спроведена уз велику медијску помпу, али и са половичним успехом, јер је један од осумњичених страдао, док је други ухваћен тешко рањен.

Оно што је најновији случај тероризма на америчком тлу издвојио од свих претходних, јесте управо улога великог система за видео-надзор који је данас део комуналне инфраструктуре свих градова. Било да су полицијске (комуналне) или комерцијалне (приватне, ради заштите трговина, банака, бензинских пумпи), камере су стално дежурне очи које без престанка осматрају јавни урбани простор.

Грађани су их или свесни или нису; подсетник често дође у облику слике као доказа казне за прекорачену брзину или за пролазак кроз црвено на семафору, што је овде колико у функцији саобраћајног реда толико и ради попуњавања градских каса.

Неки радознали новинари су тим поводом открили и да камере на раскрсницама имају и другу, мало знану функцију: не пале се само кад се направи саобраћајни прекршај него и непрестано снимају регистарске таблице, што омогућава да се уз помоћ софтвера прати кретање неког аутомобила.

Велики брат је овога пута добио аплаузе за помоћ у хватању терориста, али је, кад је драма завршена, дошло до предомишљања. Па чекајте, камере немају сензоре који разликују лоше момке од грађана који поштују ред и закон.

У сваком моменту, када напусте приватност сопственог дома, у фокусу неког објектива су и једни и други. Евидентира се, дакле, где је неко у ком моменту био, с ким се дружио, шта је носио.
Нема више анонимности ни у гомили.

Технологија је за то већ показала своју делотворност, а после бостонског расплета преовладали су гласови да је треба још. Али је отворена и нова рунда дебате о томе да ли се на тај начин добило више безбедности него што се изгубило приватности.

Да ли смо се, другим речима, за мало додатне сигурности (камере нису спречиле диверзију на маратону, само су помогле да се открију починиоци), одрекли превише личних слобода?

То је од 11. септембра 2001. овде стално актуелна дилема: да ли је могућа коегзистенција између отвореног друштва и свеопштег надгледања? Све је, додуше, данас трговина: да би се нешто добило мора се нешто дати, али технологија видео-надзора изазива нелагоде које су веће од других видова угрожавања приватности у дигиталној ери.

У овом погледу данас предњачи Њујорк: на Менхетну је око 3.000 камера, што је, додуше, много мање него што их је у централном Лондону (Велика Британија је светски рекордер у броју ових уређаја за надзор: према неким рачуницама има их око два милиона, званичних и приватних, а само лондонски метро надзире 11.000 објектива).

У Бостону их је тек 150 којима управљају градске службе. Браћа Царнајев су иначе препозната на снимцима камера оближње робне куће „Лорд и Тејлор”, што је био повод и за питање по којим правилима и са каквим дозволама је организован тај „приватни” надзор.

Уобичајени аргумент који се потеже у прилог већем надгледању јесте да „не треба да бринете ако немате ништа да сакријете”. На другој страни су питања попут оних ко има право, по којој процедури и у које сврхе да гледа оно што се снима или што је већ снимљено.

Више камера, истичу активисти Америчке уније за грађанске слободе (АЦЛУ), не само да властима пружају више информација о људима него и људима смањују контролу над властима.

Али шта је са помоћи коју надзор пружа борби против криминала? С тим у вези, протеклих дана су изношени подаци из разних студија.

По једној, кад су камере 1995. постављене у свакојаким криминалом зараженом центру Балтимора, насиље је смањено за 23 одсто, а сва кривична дела за четвртину.

Слично истраживање је, међутим, показало да камере ни приближно нису биле тако делотворне у престоници, Вашингтону, што је објашњено строже регулисаним режимом њиховог коришћења, из чега проистиче закључак да што је мање надзора над надзорницима, то боље.

Следећи корак у технологији надзора је спајање онога што бележе камере са вештачком интелигенцијом. Неколико компанија је већ приказало софтвер који наводно омогућава да се криминал уочи пре него што се догоди.

Kомпанија „БРС лабс” је за потребе јавног транспорта Сан Франциска направила систем за надзор који полицију алармира кад код компјутер евидентира неко „необично или ненормално понашање”.

Овај софтвер снимањем неког простора у дужем временском периоду одређује шта је „нормално”, да би потом систем могао да реагује на оно што није. На пример, кад неко остави своју торбу и удаљи се – тачно оно што се догодило близу циљне линије Бостонског маратона.

Американци по правилу не воле Великог брата, све док се не суоче са ситуацијама попут ове. А кад изнесу недоумице, одмах буду затрпани аргументима да је надзор у њиховом интересу и да приватност изостаје и је не нарушавају камере.

Наиме, свако данас има мобилни телефон који педантно евидентира кретање, негде се бележе све активности на интернету, Еф-Би-Ај и НСА прислушкују разговоре и читају имејлове, а и у овој дебати мало су помињане очи које гледају с неба: камере из сателита.

„Ако сте безбедни у свом дому, а нисте безбедни на улици, онда је ваша приватност само шупаљ концепт”, изнео је, као беспоговорни адут, Џим Песко, извршни директор „Братског реда полиције”, неке врсте синдиката и лобија америчких полицајаца са 325.000 чланова.

Утисак је да су заговорници већег надзора били уверљивији од противника. Уосталом, и пре него што је догађај у Бостону покренуо нови круг полемика, изузетно активни градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг је одбацио све примедбе активиста АЦЛУ, који су се жалили не само на камере на Менхетну него и на најаву да ће надзор у догледно време бити вршен и из дронова, беспилотних летелица.

„Видећете”, поручио им је Блумберг, „са напредовањем технологије за пет година камере ће бити свугде. Нема никакве сврхе кукњава ’О, па то је Велики брат’. Навикните се на то.”