СИЛАЗАК СА ПОВЛЕНА

У "Полиграфу" од пре неки дан, Душан Михајловић је имао час врхунског надахнућа. Некако је успео да нам саопшти како је дуван само онај анегдотски дим у паралели са дугим српским трилером. Као полицајац није имао моћ да спречи ликвидацију свог премијера. Данас, више од четири године после, изгледа као да је спреман да говори о ономе што га је натерало да упорно, и помало заплашено ћути. Мораћу да признам, Михајловић је човек-тема, њега је тешко избећи, чак и кад покушава да се коначно отресе најгорег дела личне драме. А она се свакако одиграла у марту 2003, и нешто пре, а и мало доцније.

Био је на опасном месту, које је ипак желео. Морао је да одговара на питања која су била врхунски тест његове полицијске доследности. Али и интелигенције преживљавања: Зашто је убијен Ђинђић? Ко је убио Ћурувију? О дувану да и не говоримо, пред прва два питања, Душан је пушење одмах ставио у сенку.

Пре око месец дана, случајно смо се срели у Нушићевој. Михајловић је рекао: "Да мене нема, ти би остао без теме, да тебе нема, ја бих био давно у архиви..." Та досетка вероватно није тачна, али није ни без духа. На овом месту више пута је прозван бивши министар народне милиције, само да каже оно што зна. Уз обавезно питање, шта га је толико уплашило па не може да се сети ничега.

У "Полиграфу" он је оптужио Владимира Поповића за стварање амбијента у коме је ликвидиран премијер Ђинђић. Никада пре Михајловић није био тако отворен. Говорио је као да му је коначно дозлогрдило да ћути. Мучаљивост јесте понекад лековита, али од ње може и да се пукне.

Може се нагађати да су се Михајловић и Поповић добро познавали. Полицајац је имао свој ресор, ону дужност која сама по себи подразумева моћ. Поповић је водио "биро" за информисање, дакле неку периферну службу за контакт са медијима.

Испало је да политичка снага и утицај на живот Србије уопште, тада нису зависили од формалне дужности! Хоће се рећи да је Поповић имао много више реалне моћи него човек на челу 15.000 полицајаца.

Михајловић нема добар одговор на то, најважније питање: како се уопште догодило да портпарол постане нека врста јавног комесара и српског Суслова. Дакле, сива еминенција, човек који је тек тако дошао ту где јесте, на основу сумњивог буразерског атеста, и постао газда.

Чак и ономе, како каже Михајловић, који га је ту поставио. И онда је Ђинђић, наводно, постао "Бебина колатерална штета!"

Сада следе обостране и свестране судске расправе. Судови су затрпани тужбама тешких грешника, који се само тако чувају од најгорег исхода. Београд је постао метафора оговарачке паланке, давно изгубљени част и образ могу се оживети само на суду.

Али, то је само периферија српске драме и трагедије, судови су постали место за хемијско чишћење најгорих биографија и "складиште неподобних мишљења". Тек ће истрага о политичким мотивима за убиство премијера можда учинити важним неке актуелне хипотезе.

Дакле, ко је премијеру довео у кабинет разна сумњива лица? Ко је омогућио указним, или чак неформалним службеницима да постану несносни, надмени, свезнајући диктатори из сенке? Чак у покушају да одатле изађу и покажу се сасвим!

У тој хаотичној владавини било кога над било ким, заиста је било тешко руководити полицијом! Морам да признам како донекле разумем мемоарске јадиковке Душана Михајловића, јер он ипак говори о некој оперетској верзији дворског удара. Колико се уопште могло разумети под јаким надирањем његових емоција у "Полиграфу"!

А "на двору" је премијер са својом (иронијски јавно декларисаним) "меким макијавелизмом", говорио како се нема времена за дугачке демократске процесе. Нешто се мора и прескочити, немамо кад да преваспитамо све барабе и лопове.

Али, изгледа да "барабе и лопови" нису били узгредни маргиналци, него помни следбеници револуције, они који су навикли да се најбоље сналазе у немогућим гужвама. И да коначно понесу "барјак промена"!

Био би нам потребан врло концентрисан инспектор Мегре, који би похватао све те конце и канапе. Бар оне чији су се крајеви указали после афере са дуванском мафијом. Ко је и због чега пустио Луковића и Спасојевића из притвора? Кога је ту штитио тужилац Терзић, и ко му је из власти наложио да ослободи опасне злочинце?

Ко је из власти неговао дирљива пријатељства са подземљем? Да ли је ванредно стање уведено само да би се блискост "Ђинђићевих пријатеља" са превратничким подземљем избрисала масовним хапшењима и жандармеријом? Ко је из политичког врха био на челу превратничког похода? Барабе и лопови из приградских села то свакако нису умели сами.

Хоће ли Михајловић сада говорити о томе? Било би сувише мало ако је већ рекао све што зна. Дуле, сиђи са тог Повлена, настави кад си већ једном започео. Тек сад си тема!