Редукција наших живота

Телевизија, као хладан медиј, увек је знала да шокира, поготово данас у постмодерном добу у којем је све дозвољено и све пролази и где је дошло не само до поремећаја и конфузије система вредности, већ до њиховог друштвеног слома. Телевизија је и даље медиј који утиче на стандардизацију понашања, укуса и мишљења код већине људи. Ријалити шоу програми су прича не само о нашим наравима већ о људској природи и наравима уопште, о жељи да се доживи нешто необично, ексцентрично, понекад бизарно. Отуда помама за овим програмима који попримају својеврсни образац епидемије. „Велики брат” је емитован први пут 1999. године, на једној холандској телевизији, по узору на легендарни роман Џорџа Орвела – „1984”, чије књиге су представљале инспирацију за „Великог брата”, али и за „Фарму”.

Истраживање је показало да се ријалити програми гледају у великој мери и да се све пикантерије прате у новинама и на интернету. Свакако да ово оптерећује буџет времена и слободно време које је на располагању појединцима, изузев онима који осећају жесток недостатак слободног времена. Близу педесет испитаника изјавило је да им се ови програми допадају, вероватно због тога што је 55 одсто гледалаца претерано знатижељно да завири у туђу интиму. То је својеврсни знак да ови програми инспиришу исконску тежњу човека за воајеризмом оних који своју интиму, некритички и без стида, износе на „пазар”. Чини се да је на делу својеврсно укидање стида, јер преовлађују баналност, псовка, вулгаризми итд. Додуше, велики број испитаника то не одобрава, али се чини да су ипак у фази ишчекивања да се догоде неке ласцивне сцене, а поготово у фази срећног ишчекивања да ће се догодити секс. Такође истичу да би већина њих радо учествовала у неком ријалити програму, пре свега због новца. Овај податак говори да се не бирају средства како би се искорачило из културе сиромаштва и наше невеселе стварности. Новац и медијско експонирање, испитаници везују за јавне личности. Такође је занимљиво да већина сматра како је појављивање у ријалити програмима неким јавним личностима донело штету.

Ипак, сви они истичу да никад не би били за то да њихово дете учествује у овој врсти програма, што је свакако добро у временима кад се дечја невиност експлоатише и злоупотребљава у рекламама и неким ријалити програмима, у којима деца постају „стармала”, следећи устаљени и извештачени образац старијих. Већина испитаника ове програме сматра испразном забавом која трасира став о воајеризму и седелачком начину живота (63 одсто), некритичком гледању свега што се на телевизији емитује – насиље, баналност, бруталност. Такође већина сматра да су ови програми одраз тренутног стања и вредности (крњих вредности нашег друштва).

Социолошки је занимљиво да је скоро 70 одсто испитаника изјавило да ријалити програма има превише, што је доказ да „фаза иживљавања“, која је карактеристична за свако друштво и појединца, полако пролази и код нас, што може бити добар знак. Испитаници су истакли да ријалити програми усвајају обрасце западњаштва, као голо имитаторство, што је најбоље сведочанство да нема свежих идеја и да нам недостају културни и образовни програми. Телевизија је живо сведочанство како се редукују културни и образовни програми на забавне и спортско-рекреативне, што може имати страховите последице по будућност младе генерације. Став гледалаца да ове програме не треба никако укинути, или смањити, доказ је једног преовлађујућег духа времена, у коме телевизија покушава да конструише стварност, измишљајући и нудећи бескрајну забаву.

Проф. др Драган Коковић,

Одсек за социологију,

Филозофски факултет,

Универзитет у Новом Саду