Redukcija naših života

Televizija, kao hladan medij, uvek je znala da šokira, pogotovo danas u postmodernom dobu u kojem je sve dozvoljeno i sve prolazi i gde je došlo ne samo do poremećaja i konfuzije sistema vrednosti, već do njihovog društvenog sloma. Televizija je i dalje medij koji utiče na standardizaciju ponašanja, ukusa i mišljenja kod većine ljudi. Rijaliti šou programi su priča ne samo o našim naravima već o ljudskoj prirodi i naravima uopšte, o želji da se doživi nešto neobično, ekscentrično, ponekad bizarno. Otuda pomama za ovim programima koji poprimaju svojevrsni obrazac epidemije. „Veliki brat” je emitovan prvi put 1999. godine, na jednoj holandskoj televiziji, po uzoru na legendarni roman Džordža Orvela – „1984”, čije knjige su predstavljale inspiraciju za „Velikog brata”, ali i za „Farmu”.

Istraživanje je pokazalo da se rijaliti programi gledaju u velikoj meri i da se sve pikanterije prate u novinama i na internetu. Svakako da ovo opterećuje budžet vremena i slobodno vreme koje je na raspolaganju pojedincima, izuzev onima koji osećaju žestok nedostatak slobodnog vremena. Blizu pedeset ispitanika izjavilo je da im se ovi programi dopadaju, verovatno zbog toga što je 55 odsto gledalaca preterano znatiželjno da zaviri u tuđu intimu. To je svojevrsni znak da ovi programi inspirišu iskonsku težnju čoveka za voajerizmom onih koji svoju intimu, nekritički i bez stida, iznose na „pazar”. Čini se da je na delu svojevrsno ukidanje stida, jer preovlađuju banalnost, psovka, vulgarizmi itd. Doduše, veliki broj ispitanika to ne odobrava, ali se čini da su ipak u fazi iščekivanja da se dogode neke lascivne scene, a pogotovo u fazi srećnog iščekivanja da će se dogoditi seks. Takođe ističu da bi većina njih rado učestvovala u nekom rijaliti programu, pre svega zbog novca. Ovaj podatak govori da se ne biraju sredstva kako bi se iskoračilo iz kulture siromaštva i naše nevesele stvarnosti. Novac i medijsko eksponiranje, ispitanici vezuju za javne ličnosti. Takođe je zanimljivo da većina smatra kako je pojavljivanje u rijaliti programima nekim javnim ličnostima donelo štetu.

Ipak, svi oni ističu da nikad ne bi bili za to da njihovo dete učestvuje u ovoj vrsti programa, što je svakako dobro u vremenima kad se dečja nevinost eksploatiše i zloupotrebljava u reklamama i nekim rijaliti programima, u kojima deca postaju „starmala”, sledeći ustaljeni i izveštačeni obrazac starijih. Većina ispitanika ove programe smatra ispraznom zabavom koja trasira stav o voajerizmu i sedelačkom načinu života (63 odsto), nekritičkom gledanju svega što se na televiziji emituje – nasilje, banalnost, brutalnost. Takođe većina smatra da su ovi programi odraz trenutnog stanja i vrednosti (krnjih vrednosti našeg društva).

Sociološki je zanimljivo da je skoro 70 odsto ispitanika izjavilo da rijaliti programa ima previše, što je dokaz da „faza iživljavanja“, koja je karakteristična za svako društvo i pojedinca, polako prolazi i kod nas, što može biti dobar znak. Ispitanici su istakli da rijaliti programi usvajaju obrasce zapadnjaštva, kao golo imitatorstvo, što je najbolje svedočanstvo da nema svežih ideja i da nam nedostaju kulturni i obrazovni programi. Televizija je živo svedočanstvo kako se redukuju kulturni i obrazovni programi na zabavne i sportsko-rekreativne, što može imati strahovite posledice po budućnost mlade generacije. Stav gledalaca da ove programe ne treba nikako ukinuti, ili smanjiti, dokaz je jednog preovlađujućeg duha vremena, u kome televizija pokušava da konstruiše stvarnost, izmišljajući i nudeći beskrajnu zabavu.

Prof. dr Dragan Koković,

Odsek za sociologiju,

Filozofski fakultet,

Univerzitet u Novom Sadu