ПОРУКЕ У ЧВРСТОМ СТАЊУ

Били избори. Долазе избори. На терену ништа ново.

Војин ДСС и Вељин НС понашају се као да су добитници, а не губитници. Навикнути на Борисово попуштање, од лидера ДС-а траже да одбије Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ уколико Брисел одлучи да своју мисију пошаље на Косово без сагласности Савета безбедности УН. У противном, народњаци неће бити уз Тадића. Што значи да ће, непосредно или посредно, подржати Николића.

Тадић је овога пута узвратио на начин који су бирачи ДС-а од њега очекивали много раније. Не дозвољавам условљавање подршке, рекао је председник. Био је, заиста, последњи тренутак.

Уколико се одвојено посматрају ставови о независности Космета и о слању мисије ЕУ, ту нема битних разлика између два кључна партнера коалиционе владе. Штавише, веома је слична и реторика двојице председничких кандидата: обојица говоре да су за достојанствен улазак у ЕУ, подразумева се неокрњеног суверенитета и интегритета Србије.

Проблем настаје када се споразум са ЕУ повеже са мисијом ЕУ. Озбиљне разлике су прилично траљаво скриване, па не изненађује што их ДСС и НС избацују на површину. Ради се о одговору на једностране потезе, о увезивању судбине Космета и судбине Србије.

Борис је из много ваљаних разлога против пакет-аранжмана. Не зато што је мањи патриота по самопрокламованом радикалском и народњачком еталону патриотизма, већ зато што ствари сагледава реалније. Земаљска особина која је небеским политичарима равна јереси.

Дакле, да ли хоћемо да од сутра па за навек сви постанемо таоци Космета? Као што смо таоци оног генерала који је херој у очима дежурних патриота?

Необична је земља Србија. Већина је приватно свесна да од Косова нема ништа, а јавно награђује супротно. Више од 70 процената Срба каже да жели у Европску унију, а онда велики број истих тих Срба на председничким изборима подржи кандидата радикала.

Неко ће рећи: нема ту никакве дихотомије, не ради се о подељеним личностима, јер и Тома каже да жели Србију да види у ЕУ. Тачно, уколико „само” заборавимо шта су радикали радили и ако „само” поверујемо да се у случају победе њихов кандидат неће вратити на оно што од њега очекује затворски притвореник из Схевенингена.

Јануарско гласање, где су кандидате имале четири од шест странака у Скупштини, било је колико председничко толико и парламентарно. Први круг дао је прилику да људи кажу више шта мисле о политици, а мање о политичарима.

Наравно да не ниподаштавам стратешку важност односа са светом и њихову директну рефлексију на будућност, али у првом кругу је радикалима отишао знатан број гласова жртава транзиције, оних који су незадовољни учинком владајуће коалиције. Узалуд Вељу теше да није платио цех. Воја би платио и већи да је имао свог кандидата. Поштеду није имао ни Борис који сам најбоље зна колико је разочарао део својих бирача, па и партијских колега.

Први круг је, другим речима, давао више шанси за прецизнију партијско-политичку идентификацију и за испољавање социјалног незадовољства. У другом ће тога бити много мање.

Манимо се партијске аритметике. Заборавимо калкулације да Борис прихватањем услова В–В коалиције у другом кругу ризикује гласове ЛДП-а и странака мањина. Заборавимо рачунице о излазности које су се показале као нетачне. Пустимо Вељу шерета који каже да ником неће да се „натура”.

Зато сада о „спољном фактору”. Поједностављено гледано, бриселска понуда за споразум са ЕУ је подршка Тадићу, потписивање енергетског споразума са Русима охрабрује Коштуницу, могуће и Николића уколико премијер избегне да директно подржи актуелног председника.

Чинило се да би овакав географски распоред два споразума помирио Бориса и Воју, а Тому оставио да рачуна на подршку козачког атамана са Дона. Испало је, међутим, да то није случај, јер су народњаци увезали ЕУ са Косметом и тако остали доследни политици заоштравања.

Решење би лако могло да дође са стране одакле га мало ко очекује: из Москве, где су Тадић и Коштуница у међувремену са Владимиром Путином потписали споразум о нафти и гасу. Дил се тиче стратешке робе у течном, односно гасном стању, али некако верујем да су разговори обављени у чврстом агрегатном стању.

Зашто верујем да је руски председник на теме као што су Косово или став Београда према ЕУ био директан?

Прво, зато што је прагмата из Кремља та врста човека. Москва је, уверен сам да је тако некако рекао, показала да је учинила све да не дође до једностраног проглашења независности. Нову државу неће признати и покушаће да проблем врати у Савет безбедности као једину институцију у којој без ње не може. То је отприлике то.

Друго, Москва нема никаквог директног интереса на Космету. Да је имала, не би повлачила своје војнике са приштинског аеродрома. Да ли ико озбиљан заиста мисли да би Русија прихватила Томину понуду за војне базе западно од чланица НАТО-а, које су наши источни суседи?

Треће, ако нема војне, не значи да Русија нема своје економске интересе у Србији и у региону. Пошто је дуго била игнорисана, Москва је искористила Косово да се приближи Београду. Да је овде било више памети, сарадња је раније могла да буде избалансирана и избегли би садашње еуфорије.

Четврто, Русија нема намеру да се са Западом довека натеже о нашем јужном простору. Путин је Космет увелико искористио као повод да Американцима да до знања ко је и шта је. И док Москва и Вашингтон настављају да траже нов концепт међусобне сарадње, косовски проблем избледеће пред ракетним штитом, Ираном и Блиским истоком.

Пето, зашто би Русија била против уласка Србије у ЕУ када и сама покушава да поправи односе са моћним тржиштем без кога њено енергетско богатство мало вреди. Русији је боље да се активирају (неискоришћени) међусобни споразуми о царинским олакшицама и да Србија буде у ЕУ.

Када то чују од свог свеславјанског партнера-брата, Борис и Воја мораће да се замисле. Вељи ће да задрхти рука. Сви наши мораће нерадо да признају да је Путин успео у ономе у чему они здушно не успевају: да се построје у исту врсту.

Ако су се са оваквим багажом вратили из Москве, пут победи Бориса Тадића је отворен. Као и пут Србији ка Европској унији.

Зато сам уверен да ће се други изборни круг квалитативно разликовати од првог. Не купујем стереотипску формулу западних медија, коју су и овде олако прихватили неки аналитичари, да гласамо између Истока и Запада. Требају нам и једни и други. Зар Русија није Европа?

Борисов резервоар су оних 70 одсто еврооптимистичких гласача. Они су у првом кругу имали прилику да се партијски определе, да некога награде, а другога казне. Али, у другом кругу, онима који нису гласали за Тадића остаје да озбиљно размисле. Да ли ће бити партијски лојалисти у земљи која би могла да изгуби себе, или што пре желе оно што у анкетама кажу: просперитетну, демократску, европску Србију.

Гласамо о извесности и неизвесности. Извесности и неизвесности сопствених џепова, радних места, страних инвестиција, станова, деце у обдаништима, пацијената у болницама, висине рате кредита.

Госпође и другарице, господо и другови, млади и стари, ово је ситуација која тражи надстраначко одлучивање. Управо зато сам спреман да пређем преко многих ствари које је као лидер ДС-а урадио Борис Тадић. О томе ћу када победи.