Верник поезије

Стеван Раичковић, један од наших највећих песника, сахрањен је јуче у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Поред чланова породице, од песника Раичковића опростио се велики број књижевних и културних посленика, издавача, пријатеља.
Међу њима је био Матија Бећковић, који је говором подсетио на изузетну и јединствену личност Стевана Раичковића, а тужној поворци придружили су се Слободан Ракитић, Срба Игњатовић, Рајко Петров Ного, Милан Комненић, Предраг Палавестра, Никша Стипчевић, Љубомир Симовић, Радош Љушић, Брана Црнчевић, Милосав Тешић, Љиљана Шоп, Мирослав Максимовић, Новица Петковић и многи други.
Опело су одржали викарни епископ хвостански Атанасије (Ракита), и протојереји Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду, и Миодраг Поповић, уредник листа "Православље".

Матија Бећковић од песника Стевана Раичковића опростио се Гетеовим стиховима, називајући га и "Високим Стеваном наших дана".

– Песници, који су некад били богослови слободе и хероји културе, још претрајавају као верници поезије. А вера у поезију је вера у вечни живот, вера да сунце поезије неће никада заћи. Један од њених неоступних верника био је Стеван Раичковић, чији живот посвећен поезији није био ништа друго него завет без монашења и служба без свештеничког чина. Истина, и такав верник самотњак ових година је говорио: "То више није моје време! Ово није мој век!", рекао је Матија Бећковић, додавши:

– Није волео ранг-листе и топ-листе песника, ни атрибуте најбољи и највећи, па ћемо га поштедети таквих почасти у часу кад у храм српске поезије улази као нова каријатида. Човек на свом месту, свој на своме, веран својим доживљајима, није се удаљавао од себе и свог позвања, стојећи као прекор свима којима би било мало да буду само песници. Био је један од најдуховитијих људи, али те духовитости нема у његовим стиховима и она ће остати непозната свима који га нису познавали.

О нераздвојном пријатељу и земљаку Сенћанину Стевану Раичковићу, Матија Бећковић говорио је са пуно топлине, као о песнику за којим тугује не само Сента, већ и Нересница, Тиса, Суботица, Херцег Нови и Подгорица, "и свуда расута, знана и незнана песничка породица".

– Једног давног лета у Херцег Новом замало се удавио. Отпливао је далеко, на пучини су га изненадили и захватили огромни таласи, почео је да се дави, али било га је срамота да зове у помоћ. У часу док ово говорим, чини ми се да се данас нешто слично догађа и са његовим народом, кога је срамота да запомаже и зове у помоћ – нагласио је Матија Бећковић.

После опела, викарни епископ хвостански Атанасије (Ракита) казао је да своје дубоко молитвено саучешће са породицом и пријатељима Стевана Раичковића изражава не само у своје име, већ и у име митрополита Амфилохија (Радовића). Нагласио је да је Стеван Раичковић био хармонична личност, у својим књигама и са својим ближњима. Драмски уметник Гојко Шантић подсетио је на Раичковићеву хармоничну поезију, говорећи стихове из "Камене успаванке".

-----------------------------------------------------------

Комеморација у УКС

У Удружењу књижевника Србије, у Француској 7 у Београду, данас у 12 часова биће одржана комеморација Стевану Раичковићу. Говориће Срба Игњатовић, Слободан Ракитић, Данило Николић, Бранимир Шћепановић, Рајко Петров Ного и Мирослав Максимовић. Стихове Стевана Раичковића казиваће Гојко Шантић.

М. Вулићевић

-----------------------------------------------------------

Апсолутни песник

Ништа…
Али осећам кретање, изнад.

Стеван Раичковић најбољи је лиричар у српској поезији после Другог светског рата, настављач најчистије лирске традиције код Срба - стражиловске, класик националне литературе и културе.

Књижевни рад Стевана Раичковића пресудно обележавају два апсолута: живот и поезија; лирско ја, прва и последња адреса његовог певања, никада не излази из процеса истовременог поистовећивања са једним и са другим ("Песма тишине", 1952, "Балада о предвечерју", 1955; "Касно лето", 1958). Доживљај природе је, при томе, онај кристализациони центар у чијој се тајни опредмећују главни мотиви његове поезије: тишина, усамљеност, страх, смрт, као и њихови симболички еквиваленти: река, небо, птица, камен, крст ("Камена успаванка", 1963; "Точак за мучење", 1981).

То је лирика самопосматрања и дубоких унутрашњих расветљења, сва посвећена натпојмовном усклађивању свесних и несвесних стања, интуитивних колико и мисаоних открића о свету ("Записи", 1971), али и историјске одговорности за свој народ, у двадесетом веку изложен невиђеним страдањима ("Сувишна песма", 1991; "Фасцикла 1999/2000", 2004).

Тематску доминанту Раичковићевог стваралаштва именује, ипак, мотив песме. Ма о чему да пева - о природи, граду, љубави, самоћи - он разговара с песмом: читава збирка Стихови (1964) представља дубоко осмишљену лирску расправу о песничкој уметности и судбини песника.

Монолошки песник елегичног и тамног гласа, Раичковић је стваралац задивљујуће језичке маште и продорне антипојмовне рефлексије. Творац најлепших сонета у српској поезији, чије схеме непрестано проширује и богати, он је баштиник класичног мелодиозног стиха и традиционалних песничких облика, што његовом сензибилитету није било препрека да се стално исказује као модеран и нов.