Vernik poezije

Stevan Raičković, jedan od naših najvećih pesnika, sahranjen je juče u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Pored članova porodice, od pesnika Raičkovića oprostio se veliki broj književnih i kulturnih poslenika, izdavača, prijatelja.
Među njima je bio Matija Bećković, koji je govorom podsetio na izuzetnu i jedinstvenu ličnost Stevana Raičkovića, a tužnoj povorci pridružili su se Slobodan Rakitić, Srba Ignjatović, Rajko Petrov Nogo, Milan Komnenić, Predrag Palavestra, Nikša Stipčević, Ljubomir Simović, Radoš Ljušić, Brana Crnčević, Milosav Tešić, Ljiljana Šop, Miroslav Maksimović, Novica Petković i mnogi drugi.
Opelo su održali vikarni episkop hvostanski Atanasije (Rakita), i protojereji Petar Lukić, starešina Saborne crkve u Beogradu, i Miodrag Popović, urednik lista "Pravoslavlje".

Matija Bećković od pesnika Stevana Raičkovića oprostio se Geteovim stihovima, nazivajući ga i "Visokim Stevanom naših dana".

– Pesnici, koji su nekad bili bogoslovi slobode i heroji kulture, još pretrajavaju kao vernici poezije. A vera u poeziju je vera u večni život, vera da sunce poezije neće nikada zaći. Jedan od njenih neostupnih vernika bio je Stevan Raičković, čiji život posvećen poeziji nije bio ništa drugo nego zavet bez monašenja i služba bez svešteničkog čina. Istina, i takav vernik samotnjak ovih godina je govorio: "To više nije moje vreme! Ovo nije moj vek!", rekao je Matija Bećković, dodavši:

– Nije voleo rang-liste i top-liste pesnika, ni atribute najbolji i najveći, pa ćemo ga poštedeti takvih počasti u času kad u hram srpske poezije ulazi kao nova karijatida. Čovek na svom mestu, svoj na svome, veran svojim doživljajima, nije se udaljavao od sebe i svog pozvanja, stojeći kao prekor svima kojima bi bilo malo da budu samo pesnici. Bio je jedan od najduhovitijih ljudi, ali te duhovitosti nema u njegovim stihovima i ona će ostati nepoznata svima koji ga nisu poznavali.

O nerazdvojnom prijatelju i zemljaku Senćaninu Stevanu Raičkoviću, Matija Bećković govorio je sa puno topline, kao o pesniku za kojim tuguje ne samo Senta, već i Neresnica, Tisa, Subotica, Herceg Novi i Podgorica, "i svuda rasuta, znana i neznana pesnička porodica".

– Jednog davnog leta u Herceg Novom zamalo se udavio. Otplivao je daleko, na pučini su ga iznenadili i zahvatili ogromni talasi, počeo je da se davi, ali bilo ga je sramota da zove u pomoć. U času dok ovo govorim, čini mi se da se danas nešto slično događa i sa njegovim narodom, koga je sramota da zapomaže i zove u pomoć – naglasio je Matija Bećković.

Posle opela, vikarni episkop hvostanski Atanasije (Rakita) kazao je da svoje duboko molitveno saučešće sa porodicom i prijateljima Stevana Raičkovića izražava ne samo u svoje ime, već i u ime mitropolita Amfilohija (Radovića). Naglasio je da je Stevan Raičković bio harmonična ličnost, u svojim knjigama i sa svojim bližnjima. Dramski umetnik Gojko Šantić podsetio je na Raičkovićevu harmoničnu poeziju, govoreći stihove iz "Kamene uspavanke".

-----------------------------------------------------------

Komemoracija u UKS

U Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7 u Beogradu, danas u 12 časova biće održana komemoracija Stevanu Raičkoviću. Govoriće Srba Ignjatović, Slobodan Rakitić, Danilo Nikolić, Branimir Šćepanović, Rajko Petrov Nogo i Miroslav Maksimović. Stihove Stevana Raičkovića kazivaće Gojko Šantić.

M. Vulićević

-----------------------------------------------------------

Apsolutni pesnik

Ništa…
Ali osećam kretanje, iznad.

Stevan Raičković najbolji je liričar u srpskoj poeziji posle Drugog svetskog rata, nastavljač najčistije lirske tradicije kod Srba - stražilovske, klasik nacionalne literature i kulture.

Književni rad Stevana Raičkovića presudno obeležavaju dva apsoluta: život i poezija; lirsko ja, prva i poslednja adresa njegovog pevanja, nikada ne izlazi iz procesa istovremenog poistovećivanja sa jednim i sa drugim ("Pesma tišine", 1952, "Balada o predvečerju", 1955; "Kasno leto", 1958). Doživljaj prirode je, pri tome, onaj kristalizacioni centar u čijoj se tajni opredmećuju glavni motivi njegove poezije: tišina, usamljenost, strah, smrt, kao i njihovi simbolički ekvivalenti: reka, nebo, ptica, kamen, krst ("Kamena uspavanka", 1963; "Točak za mučenje", 1981).

To je lirika samoposmatranja i dubokih unutrašnjih rasvetljenja, sva posvećena natpojmovnom usklađivanju svesnih i nesvesnih stanja, intuitivnih koliko i misaonih otkrića o svetu ("Zapisi", 1971), ali i istorijske odgovornosti za svoj narod, u dvadesetom veku izložen neviđenim stradanjima ("Suvišna pesma", 1991; "Fascikla 1999/2000", 2004).

Tematsku dominantu Raičkovićevog stvaralaštva imenuje, ipak, motiv pesme. Ma o čemu da peva - o prirodi, gradu, ljubavi, samoći - on razgovara s pesmom: čitava zbirka Stihovi (1964) predstavlja duboko osmišljenu lirsku raspravu o pesničkoj umetnosti i sudbini pesnika.

Monološki pesnik elegičnog i tamnog glasa, Raičković je stvaralac zadivljujuće jezičke mašte i prodorne antipojmovne refleksije. Tvorac najlepših soneta u srpskoj poeziji, čije sheme neprestano proširuje i bogati, on je baštinik klasičnog melodioznog stiha i tradicionalnih pesničkih oblika, što njegovom senzibilitetu nije bilo prepreka da se stalno iskazuje kao moderan i nov.