Мајстор за конференцијске везе

У Београду данас живи један од ретких стручњака информационе технологије, специјалиста за комуницирање посредством видео-конференција. Београдски дипломац Електротехничког факултета Синиша Симић, после четвoрогодишњег исељеничког стажа са породицом у Торонту, Отави и Кембриџу, вратио се кући са солидним пртљагом новог корисног знања.
– Одлазећи за Канаду био сам свестан да нас примају широкогрудо зарад нашег образовања и чињенице да им доносимо профит, па сам знао да нећемо дуго остати. Радећи тамо донесете својој фирми просечно од 300.000 до пола милиона долара годишње, а за узврат добијете око 60.000 долара – каже Синиша.

У то време годишње је у Канаду стизало око 26.000 људи, махом врхунских стручњака, па се догодило да их у једном тренутку у Торонту буде чак 15 од 132 запослена у бившој београдској фирми. Симић се јавио на конкурс за место систем аналитичара у највећој фармацеутској кући у Канади и ту је примљен, а међу кандидатима су била још – тројица српских инжењера.

– Храброст је била 1997. вратити се у Србију из Канаде где вам је све регулисано. Сада може да се заради много више у Београду него у било којој европској престоници и није време за оне који чекају да све буде под конац и да нема никаквог ризика – излаже своју пословну филозофију.

Захваљујући Симићевом пословном ангажману у Британском савету, у Београду је никао први видео-конференцијски центар у региону. Развио је мрежу и постао менаџер за југоисточну Европу.

– Нема никаквог проблема да саставите 150-200 људи у седам-осам градова широм света. Мени за такав посао треба највише недељу дана. Кад хоћете да радите нешто преко видео-конференција морате да будете чланови различитих мрежа широм света које се баве повезивањем таквих центара. У Њујорку можда има и до 80 центара који се на економској основи баве тиме. Али и 50 до 100 оних центара који се налазе у ОУН, Светској банци, разним институцијама – објашњава Симић.

Најбржи могући пут за организовање видео-конференција јесте да се нађу комерцијални сајтови у свим већим градовима по свету, што стаје око 200 долара на сат и обухвата учешће до 20 људи. Видео-конференције су исцрпљујуће, па их не треба радити дуже од три сата. При томе, није технологија оно што је најважније. Много су битнији организација, логистика, чланство и познавање рада у различитим мрежама. Најбитније је да преко видео-конференција почнете да осмишљавате садржаје и да почнете на организован начин да уводите људе у ствари које су битне за развој овог друштва – истиче наш саговорник, додајући да је Србија пре три године имала предност у овој области у односу на остале земље региона. Наши људи имали су могућност да се сретну с новом технологијом захваљујући Центру Британског савета, али такав покушај није наишао на одзив неких институција у Србији. Изузетак је био ГЕПС, напомиње Симић.

Видео-конференције су најбоља могућа замена када нисте у могућности да се нађете лицем у лице са саговорницима. Посебно, ако постоје проблеми са путовањима и визама.

– Уместо да велике компаније држе 30 стручњака у Београду, овде је само четири-пет, али тако да сви они деле међу собом све што стварају. Подаци се чувају и уносе на заједнички сервер, за комуникацију и размену знања, тако да сви присутни у систему њима располажу из заједничке базе, без обзира на то да ли су у Њујорку, Москви или Београду – вели Симић.

Центри за видео-конференције скромних капацитета могу да се направе и за 10.000 долара. У том случају, рецимо, професори са БУ не би морали стално да путују у Крушевац или Крагујевац, ако у тим местима постоје видео-конференцијски центри.

– Кад говоримо о информационотехнолошким могућностима једног друштва какво је наше лепо је чути да, рецимо, 20 одсто људи има рачунаре, али је суштински важно колико су ти рачунари искоришћени, како су повезани за добробит овог друштва и наших људи – сматра Синиша Симић.