Из Раковице на етиопске оранице

Прорадила је Индустрија мотора у Раковици. Брује машине у некада моћном ИМР-у. Ради се, истина, засад са десетак одсто старе снаге. Почетак краја или нова шанса? Шта год да је производња се захуктава. Трактори и мотори извозе се на традиционална тржишта као што је Египат, али иду и за Етиопију, Босну… Ливница има све више посла. Истина, један од разлога је пропаст фабрике одливака у Земуну, ливнице у Раљи, скромног рада ливнице „Лола” у Железнику… Важно је да је задимио оџак поново. Једнима омркло, други назреше зору, а Раковичани поново помало кашљу.

– У фабрици је остало 850 радника. Одолеше транзицији. Обрнемо годишње око 20 милиона евра. Чак 65 одсто производа оде у извоз – каже Зоран Радисављевић, генерални директор ИМР-а, фабрике која је 88 одсто у друштвеном власништву и води се као једна од фирми у реструктурирању.

Због таквог статуса, каже Радисављевић, нема помоћи од СИЕПЕ, Агенције за осигурање и финансирање извоза, комерцијалних банака, јер смо несолвентни. Помоћи нема ни Фонда за развој. Његовим Статутом онемогућено је да фирма која има више од 30 одсто друштвеног капитала добије кредит, помоћ!

Радници и пословодство ове фирме поносни су на чињеницу да је комплетан производ „made in Serbia”. Кажу – нисмо ми „шрафцигер” индустрија. Око 200 предузећа, добављача, са којима сарађује ИМР добило је око 1,2 милијарде динара. Нема дугова за испоручен материјал, делове, фарбу, алате...

– У Србију је ушло из Етиопије преко акредитива 12 милиона евра. То нико није приметио. За старе дугове скинута су нам два милиона, каже Радосављевић и додаје да је то била сума од око 200 милиона динара за заостале плате из 1998, 1999. године. Дакле из прошлог века. Одлуком суда још се са рачуна скидају ти заостали дугови, остало је мање од 100 милиона динара да се исплати и крај.

Све остало је дуг држави за пензионо и социјално осигурање.

Африка је тржише на којем је трактор из Раковице и даље конкурентан. На том се тржишту води борба са сличним машинама из Кине и Индије, али се наш показао квалитетнијим.  

Радосављевић очекује да Министарство за привреду и финансије помогне како би ливница мање загађивала околину. Производња се подиже, каже, и показује извештај о томе шта је јуче ту одливено. Ако и Индустрија мотора и трактора на Новом Београду почне да ради биће посла за две смене у ливници.

– Јасно нам је да нема пара за велика техничко-технолошка освајања. Али, тржиште тражи нове, еколошки побољшане моторе. Због тога смо и ми у потрази за стратешким партнером. У контакту смо са највећим произвођачима у свету попут „Перкинса”, са два највећа института АВЛ у Грацу (Аустрија) и „Рикардо” у Енглеској. Ипак, ни домаћу памет никако не треба олако потцењивати, јер можда смо и сами способни да развијемо добре еколошке моторе – каже Радисављевић.

У погонима ИМР- а нема гужве као некада, на једном стаклу постер Ратка Младића, на другом „Партизан”.

– Нека каче шта хоће. Само да раде – каже Драган Симић, извршни директор. – Ево сад смо „скинули” 20 мотора за ИМТ, а капацитет нам је 50 дневно. Радили смо и радилице за „Перкинс”, али ни они нису што су били. Купио их је „Катепилар” – каже Симић и показује погоне и машине које су спремне за замену.

Просек старости радника у погонима је око 55 година. Већина има и 30 година стажа. Просечна плата је око 38.000 динара. Исплата је уредна. Сваког првог и 15. у месецу.

Жикица Станковић ради за „мофрос стругом”, каже, одавно је дошао са Косова. За машином је 38 година. Не жали се, има посла и верује да још може лепо да се ради.

Чудо је, констатују други радници, од политичара слушамо да је шанса Србије у пољопривреди, а за то као да трактори нису потребни.